San koji samo mi sanjamo...

Znate o čemu pričam...O snovima svake devojčice...O Princu, i njegovom belom konju, o ogromnoj haljini iz bajke, o onom toliko puta opisanom,a opet nedovoljno rečenom DA...

Kao mala sanjala sam plaže, more, svetu ceremoniju baš kao iz bajke. Par prijatelja koji su tu, da ovekovče samo naš trenutak, da podele našu sreću. A haljina... Haljina je bila najlepša...Lepša nego Pepeljugina ili Snežanina... Duga, bela, sa tek pokojom ružom od satena... Bordo boje...I isti takav buket...A u njemu ruže crvene, mirišu, opijaju... Ispred nas more...Iznad nas nebo i Sunce...A on, pravi Princ, visok, crn, u belom... Kako sam godinama bivala sve starija, moji snovi dobijali su neku novu sadržinu. Osnova je ostajala ista...  More, nebo, prijatelji... I Dubrovnik naravno... 

Nedavno, moj lepi crni Princ je, dok sam ja bila na poslu, pronašao moj spomenar iz 19..i neke... Pročitao moje snove, pronašao sebe u tom mom Princu iz snova(tako bar on kaže...) i rešio da sve te moje snove učini stvarnim. Da istka te ružice od satena, da Dubrovniku da ono što zaslužuje. Pohvalu naše ljubavi...(Zvučim li pomalo patetično? Ma baš me briga, tako vam je, kako vam je...) 

E sad, znate vi drage moje, ono najlepše pitanje na svetu, koje mi tako željno priželjkujemo, tu situaciju koju sanjamo i činimo što romantičnijom, nestvarnom... Postavio je to pitanje, baš onako kako sam maštala, u najlepšem mogućem trenutku, samo našem... Kažu da svako biće u jednom danu ima svoj sekund, minut ili deo dana koji ga opisuje. Naš deo dana je svitanje. Toliko puta smo ostali budni da bi dočekali novi dan, verovatno u želji da i u tom novom danu budemo MI...Ne ON i JA, već MI... Ljubio me je nežno, dok sam na svojim kapcima osećala toplinu jutarnjeg Sunca...Možda je tek prošlo sedam...Pućila sam usne, kao kakvo razmaženo derište ne otvarajući oči...Tiho je proštaputao da ću poljubac dobiti samo ako ih otvorim...U sobi je mirisala sveža kafa...Mmm...Neću, to nije fer...Ljubi meee... Otvorila sam oči... Na stočiću je stajala kafa i moja Milka 3u1 i... Šta je to? Svetlucavo, malo, okruglo... Nasmešio se... Sve dalje je neopisivo... 

- Učini me svojim Princom -  rekao je dok je nudio prsten na dlanu...Prsten i sebe, svoju dušu...Meni, samo meni... 

 

Sve dalje...Kao što rekoh je neopisivo...Snovi su ispunjeni,trenutak savršenosti je uhvaćen...Nove Inspiracije kucaju na vrata...A ja? Ja ću i dalje samo formalno ostati vaša bolodmarcipana, i ako za tim više nema potrebe...

Kao i uvek želim vam divan novembarski dan, pun sreće, najbližijih ljudi i mnogooooooo Ljubaviii....:************

11/18,2009 Posted to Samo moja čudna razmišljanja....

Comments (7)


Za moje najmršavije debeljuce

Pored svih lepih stvari koje su mi se desile u poslednje vreme, na njih sam nekako zaboravila... Ma nisam ja njih bukvalno zaboravila, nemojte me odmah osuđivati. Ali sami znate kako to ide. Čovek kad se zaljubi ponekad zapostavi prijatelje. Usred tolike euforije i sreće sa njim, i prevelike želje da nadoknadim izgubljeno vreme lutanja i traganja za srećom, zaboravila sam moje duše, ne znam kakvo bih im ime dala, kako bih ih mogla opisati... Njih tri, moje buce (i ako sve tri veoma dobro izgledaju), i ako kilometrima daleke, uvek su tu... Znale su kad plačem, znale su da samo pogledom otkriju šta me ubija... Znale su i taj famozni trenutni "lekić protiv tuge"... Ponekad mi se činilo da reči između nas četiri nisu potrebne... Znamo se deceniju i još koju godinu, i za svo to vreme nikad se nismo delile, nikad svađale... Hej, nismo mi savršena bića, vile i princeze iz bajki o Trnovoj ružici...Imamo mi mane, kao i svi drugi smrtnici... Ali baš pored njih naučila sam da volim ljude i sve njihove vrline, da prihvatam njihove mane, da ih volim baš takve kakve su...

 ...............................................

I tako, jednog jutra, koje sam vam već opisala u njegovom naručju, osetih setu...Nešto mi je nedostajalo... Nešto nije bilo kako treba i dolikuje... Primetio je i sam da sam tužna. Nije bio on u pitanju. Pored njega, sada imam sve...Sve ono što sam godinama želela. Prva sam, ma jedina sam u njegovom životu. Tu sam, naša ljubavna drama imaće srećan kraj, znam ja. Zna i on to. Al' dođu vam ti trenuci kad ste zaista najsrećniji na svetu, a opet vam nešto jako nedostaje. Nedostajale su mi one... Da ih zagrlim, da popijemo kafu, da okrenemo šolju, da oteramo sve crne zmije, i izgatamo sve vradžbine u šoljici kafe... Nedostajala mi je prostorija od prekoputa, Aerosmith i Milka 3u1 popijena sa  njom... Nemojte me pogrešno shvatiti, nije on mene gušio,nije me čuvao sebično od svih drugih,mi smo srećni, i još uvek željni jedno drugog, jednostavno hoću da vidim moje drugarice. Shvatio je to... Evo dok on pakuje poslednje sitnice u auto, ja vam pišem...

Idemo kod njih... 

Vodi me da ih zagrlim, da im kažem koliko ih volim... Brbljivu Plavušu, Blesavu Tarzanušu i Zaljubljivu Ciciku... Moje najmršavije buce koje su uvek na nekoj dijeti... Moje nesavršeno savršeno drugarice... Vodi me da ih pitam hoće li nam biti kume....Sve tri...ODJEDNOM...;)))

 

Ljubi vas vaša Bolodmarcipana...

11/18,2009 Posted to Samo moja čudna razmišljanja....

Comments (7)


Svinjski grip, pokvarena voda i smak sveta....

Dobro veče, dragi moj...

Dugo vam nisam pisala... Šta da vam kažem? Srećna sam, pa valjda sam mislila da se moja priča završila...Ili nije?

Ko će ga znati... Ne znam ni šta bih vam mogla pisati...Jutra u njegovom zagrljaju divno mirišu... Zora ima nekako drugačiju boju...A jutarnja kafa tako divan ukus... Nego mi raspoloženje kvari ovaj svinjski grip, i ta čuvena vaksina protiv...Hm... Razmišljam tako ja, šta je u stvari taj svinjski grip? Jedni pričaju "Jao od njega može da se umre, pa strašan...("Kakav lav, strašan lav..." Boga pitajte što sam vam sad napisala ovaj stih....) Drugi kažu "Ma ćuti dete, grip k'o grip...Malo bakinih čajeva od raznih trava i zdrav k'o dren..." Pa dobro baba, daj taj čaj deca umiru...Zatvorili škole...Hm... Eh, a nas Srba i onako za pola šake...Šta sve neće da se dogodi... Povrh svega, u mom gradu, voda ne valja, ne možeš  ni ruke posle nužde kako treba da opereš...A kamoli da se okupaš...Pa ja ću taj svinjski grip itekako da navučem...Ako ga ne navučem, onda ću da se usmrdim, što i nije tako loše, jer mi onda ljudi neće prilaziti...Pa mi valjda neće ni preneti tu boleštinu, koju su inače nazvali po najproduktivnijoj domaćoj životinji...I kako sad ja da jedem dedino pečenje,(Koje je inače, najslađe na svetu) kad znam za taj glupi grip.... E sad, pored mog smrada i ukidanja prasetine iz mog jelovnika, što je isto bolno kao i ovo prvo, jedan moj prijatelj, inače poznat po velikoj ljubavi prema horor filmovima je došao do zaključka, posle gledanja filma "Petak 13. - sedmi mesec...." da će se smak sveta desiti 2012., kako inače svi proroci veliki srpski, proriču....E pa super.... Bar imam izbor kako da umrem....Al' pre toga ću se dobro najesti čvaraka i slanine...

Aj pa tako dragi moji blogeri...

Želim vam prijatno veče uz što manje prasetine i loših vesti....:)

Voli vas vaša,

bolodmarcipana.... 

11/09,2009 Posted to Samo moja čudna razmišljanja....

Comments (4)