Stranica dnevnika

Koračam bosa tvojim tragom!

Priljubljujem usne uz tvoju praznu čašu...

U tvom odelu tražim odlutalu toplotu.

Pogledom dotičem sve što si ti gledao.

Ispisujem ti ime, izgovaram ga tiho,

blagosiljam dane kad čuvaš svoje zdravlje.

Ponavljam sve mazne reči koje smo ikad rekli.

Sećam se zaveta tvojih očiju,

tvoj se poslednji dodir ne odvaja od mene...

Sa svakim danom se suočavam umorna srca,

tromih nogu.

To što smo razdvojeni pola mi odnosi snage.

A ostatak mi treba da bih te sačekala...

Dok maestral lagano provlaci svoje njezne prste kroz moju raspustenu kosu,

a sunce svojim posljednjim zrakama daje ruzicasti odsjaj mome licu, gledam u to more koje kao da gori pod plamenom velike uzarene kugle koja se polako gasi....opet ostajem bez teksta, opet me zalazak ostavlja bez rijeci....

A more...mrzim ga.... ono je krivo za sve, za svaku moju suzu, za svaki moj bolan krik, za svaku ranu koju cu nositi na dusi dok sam ziva.......

Sve je tako mirno i tiho, samo negdje sa sredine uvale dopire zvuk motora stare barke koji ne remeti taj mir vec se tako prirodno ukalpa u kasno jesenje predvecerje......

Naizgled sve je tako savrseno, to crveno more, taj maestral koji mi mrsi kosu, taj krik galeba i muzika barke....sve je kao iz bajke, romanticno.....ali daleko je od toga....

Opet gledam u more, i opet proklinjem svu njegovu dubinu, sirinu, predivnu modru boju, svako zivo bice kojemu je more dom...iako sam sa sve cetiri strane okruzena morem, zarobljena na otoku, mrzim ga a kad se samo sjetim koliko sam ga voljela, obozavala, bila u njemo bas onako kako bi se reklo «svoj na svome».....

Ali ne...zaklela sam se sama sebi da nikada vise moja stopala nece zapljuskivati valovi, da se moje tijelo nece presijavati u moru na mjesecini....nikada vise necu zaplivati tim modrim prostranstvom....nikada.....ne mogu...more je krivo jer te vise nemam.......otelo mi te..bilo je ljubomorno na sve sto smo imali, a imali smo previse, nesto vece od prijateljstva, nesto jace od ljubavi...imali smo ono o cemu neki ljudi mogu samo sanjati....

Bio si stariji dosta od mene, ali nikada nismo dopustili da godine stanu na put nasoj sreci, nasoj ljubavi....bio si mi ljubavnik, ljubav, ali prije svega prijatelj....

Znao si svaku moju pogresku, svaku moju laz, svaku moju prevaru, svaki moj grijeh, znao si sve o meni i nikada me zbog nicega nisi osudjivao.....sve sam ti govorila...znao si da nisi jedini u mome zivotu.da imam jos nekoga, znam da se nisi s time slagao ali si me pustio da radim sta me volja i da ti se svaki put vracam kada me slome tudje lazi, kada me dotuku bolne prevare, kada mi okrenu ledja i slome krila....bio si moja sigurna, najsigurnija luka, moje nebo i moj zrak...uvijek si bio za mene tu! Kada god sam te trebala, nikada ti nije bilo tesko prevaliti ni 300 kilometara da me dodjes utjesiti, poljubiti i uspavati u svome narucju.... a sada tko ce me sada tjesiti, tko ce me sada ljubiti, uspavljivati.....kome cu sada prolaziti prstima kroz plave uvojke, kome cu sad u ocima gledati dva jezera??? Kome???? Bože, zašto????? Zašto bas ti?

Nemogu, iako sam ti tisucu puta dala obecanje da necu plakati ako ti se sto desi, znas da nemogu zaustaviti suze! Nemoj se sada ljutiti na mene.....

Kada bih imao jedan komadic zivota, dokazivao bih ljudima koliko grese kada
misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada
prestanu da se zaljubljuju.

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta,
i podario mi komadic zivota, moguce je da ja ne bih kazao sve sto mislim, ali
nesumnjivo bih mislio sve sto kazem.

Stvari bih cenio, ne po onome sto vrede, vec po onome sto znace.

Spavao bih manje, sanjao vise, shvatio sam da svaki minut koji provedemo
zatvorenih ociju
gubimo sezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok
ostali spavaju. Slusao bih druge kada govore, i kako bih uzivao u”sladoledu od
cokolade”.

Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno izlagao
potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu.
Boze moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao da
izgrije sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama. Jednu Benedetijevu
poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja.
Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni
poljubac njihovih latica...Boze moj, kad bih imao jedan komadic zivota? Ne bih pustio da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih
zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju
kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete.
Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu vec sa zaboravom.
Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi... Naucio sam da citav svet zeli da zivi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreca u nacinu savladavanja
litica. Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom sakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatilo zauvek. Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od
vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu na zalost poceti da
umirem...



Gabriel Garcia Markes

Девојка је чекала авион у чекаоници једног великог аеродрома. Пошто је требала дуго да чека, одлучила је да купи књигу и да прекрати време до поласка авиона.

Поред књиге, купила је и пакетић кекса. Села је у чекаоницу. Поред ње била је столица са кексом, а са друге стране седео је господин, који је читао новине. Када је она узела кекс и господин је узео један кекс. Она се шокирала, али није ништа рекла.
Наставила је да чита књигу, а у себи је помислила: ма гледај ти ово, да само имам мало више храбрости, до сада бих га већ ударила. Сваки пут када је она узимала кекс и господин, који је седео поред ње, не обазирући се, узимао је кекс.

Наставили су тако, док није остао само један кекс у пакетићу. Девојка је помислила, шта ли ће сада да уради? Човек узе тај кекс и подели га на пола.

Девојка је била шокирана. Покупила је своје ствари, узела књигу и пошла у другу чекаоницу. Нашла је друго место где није било никога поред ње. Када се мало прибрала и када је прошао бес, отворила је торбу да врати књигу и у торби је видела пакетић кекса, који је био нетакнут.

Постидела се као лопов и тек тада је схватила да је кекс, исти као њен, био од господина, који је седео поред ње, али који је без шокирања, нервозе или препотенције поделио и свој последњи комад са њом, сасвим супротно од ње, која се чак осећала повређеном у сопственом поносу и осећањима.


Колико пута смо у нашем животу појели туђ кекс, а да тога нисмо били свесни и никада нећемо сазнати. Пре него што дође до брзоплетог закључка, пре него почнете да мислите лоше, погледајте са пажњом детаље. Врло често ситуација није онаква како нам изгледа на први поглед.



У животу постоји пет ствари, које не могу да се врате:


1. камен који је бачен,

2. изговорена реч,

3. пропуштена шанса,

4. време које је прошло, и

5. љубав за коју се не бори

...ekvinocijum...

« Najbolje godine ovog života mog, sjajne i rđave, samo su kliznule, ko sila Dunava pod senkom Tvrđave... »

E, da... Najbolje godine mog života mi prolaze kao tmurni jesenji dani. Sunce sija, djevojke kao gorske vile se šetaju ulicama, prate ih požudni pogledi momaka, ah, ti prvi zaljubljeni pogledi... Sa nekim smješkom koji više prikazuje moju ogorčenost nego radost, ih posmatram. Ne mogu da se ne smijem. Kako su samo nevini, oduševljeni, zaneseni tim opojnim ljubavnim žarom, snovima o nekoj idili... Davno, nekad davno sam i ja bila takva. Zavodila bisernim osmijehom, provocirala crnim očima. Ranila mnoga muška srca, ali bila i ranjena. Voljela, ali i bila voljena. E, pa ljubav mora i da zaboli... I svaki put bi se podigla iz pepela kao feniks i nastavila dalje. Sve je do jednom, dragi moji... Sada – sve je drugačije.

« Al marim ja, to su samo kapi vremena, prosute ko šaka semena po širokoj njivi Gospodnjoj... »

Da li je gotovo sa svim? Sa onim slatkim iščekivanjima pred izlazak sa Njim, koji su samo odavali koliko sam naivna bila? Je li više nikad neću čuti tvoja obećanja, je li više nikad neću povjerovati u njih? Jedino u što sam sigurna jeste da je gotovo sa potpunim predavanjima osobama koje ne bi uopšte trebali biti dio mog malog kosmosa. Niko se više nikad neće uvući pod moju kožu. Nikome više neću predati u ruke zlatne ključeve mog srca. Nikome više neću dozvoliti da mi se previše približi. Očito, to neko nije znao cijeniti...
Šta sam ja za njega? Refren jedan, tužan i tih. Jedna mala garava, još jedna u nizu koja ga je voljela. Ma, ne....to bi bilo previše... List, koji u parku padne pored vas. Kamenčić, kojeg slučajno gurnete nogom. Prolaznica, koju u gužvi okrznete ramenom. Ona, koju svaki njegov beznačajni, hladni pogled, obični pozdrav ili pristojni, učtivi osmijeh sve više rani i podsjeti na to da on više nije njen, on više nije njen...

« O, marim ja! Gde su sada davni nemiri, razigrani beli leptiri, dani zvezda poklonjeni njoj, zauvek? »

Vrijeme leti. Stvari teku, ljudi dolaze i odlaze iz mog života...a gdje sam ja? Na pola puta tek, ali zaustavljena. Ne mogu dalje... još sam negdje u prošlosti, negdje u nekoj 2004., u nekom miholjskom letu... Da, bliži se i ta naša godišnjica. 21.8., kao da je jučer bilo... Ne želim ni da mislim kakva ću biti taj dan. Sjećaš li se, pile moje, kad si mi govorio da ti je san da djevojku svog života oženiš na dan na koji si je prvi put poljubio? Mislio si na mene, bio si ubjeđen da sam ja Ta; i ja sam mislila da sam pronašla ono zbog čega vrijedi živjeti. Ja i dalje mislim tako; a ti, dragi moj, ti si davno prestao... I zaboravio...
Da, gdje su sada davni nemiri, vrijeme zvijezda poklonjeno...njemu? Gdje su? Prohujali s prvim vihorom, zaboravljeni kao neki otužni, požutjeli dnevnik iz četvrtog srednje, isparili i nestali kao teški miris zemlje nakon ljetne kiše. Eto gdje su... Negdje u kosmosu, lebde i očajnički vape za mojom i tvojom dušom, samo sa jednim ciljem pred očima – da ih opet spoje u jedno, da njihove sudbine ispletu tako da se nikad više ne razdvoje; da svoje jedro spustiš u moju luku, da moja duša koja godinama luta beznađem konačno nađe smiraj u tvom domu... Gdje su ti dani, vrijedni zlata? Negdje u prošlosti, ostavljeni, zaboravljeni, kao i ja...

Jednom svakom mali nijemi slavuj doleti na prag... Moj mali nijemi slavuju, gdje si? Doleti na moj prag... Ako u ovakvom nostalgičnom, oproštajnom trenu nije pravo vrijeme, kada jest?

« Bolje nije moglo... »

Moglo je, pile moje, moglo je mnogo bolje...

...MyLada...

Kao što je navedeno, svi tekstovi sadržani u ovoj kategoriji nisu moji...Autori su možda nepoznati,jer su tekstovi nađeni po forumima i internet stranama.Razlog zbog kog se nalaze ovde jeste moja želja da sa vama podelim redove koji su mene impresionirali...Poneki mi je dao inspiraciju za neke moje tekstove...:)