Stranica dnevnika

Po ko zna koji put otvorila sam mu srce, otvorila mu dušu, pustila ga da u nju zaviri, isprevrće svaki kutak, otvori svaku kutiju...

Kada su svi detalji oko mog preseljenja kod njega, završeni, kada je prošlo svo slavlje i bela haljina male princeze sklonjena u prašnjavi kutak, ispunila sam svoje, davno dato obećanje. Pročitala sam sve svoje misli zapisane u sveskama... Ponovo poživela stare dane, posetila bivše, male i velike ljubavi...Osetila ukus prvog poljupca, i prvog dodira... A on, on je pomno slušao sve moje misli, tiho uzdisao... Nijednog trenutka me nije zaustavio... Sve dok mu nisam pružila zelenu svesku na kojoj je pisalo: "Onom ko mi je sve,i onom kom sam ja ništa..." Eh, znao je, kao što uvek zna sve, da je to za njega... Ćutao je... Nemojte me pogrešno razumeti, ali nisam imala snage da se vratim na početak naše priče. Ne sad, kad je zaista tu, sad kad znam da će tu zauvek i ostati... Uzeo je tu svečicu, požutelih listova, na kojima se ponegde nazirao trag suza. Laganim pokretima prelazio je preko njih, čitajući sve moje boli. Učini mi se da mu vidim suze... Prišla sam prozoru, posmatrajući sneg kako zasipa ulicu. Volim zimu... Volim duge šetnje po snegu. Pogledah u njega... Mesec kao da je znao da baš u tom trenutku mu osvetli lice... Zatvori svesku i pogleda me...Znala sam, kao što nikad nisam znala, šta misli... Koliko ga boli... Svaka moja zapisana misao, svako sećanje na Dubrovnik, na nju, na nas... Nežno mi dotaknu lice...

- Najviše od svega, govorio je tiho, drhtavim glasom, -  boli to, što si razumela... Svaki moj odlazak,svaku moju grubost...I što si čekala...