Stranica dnevnika

Večeras sam posle toliko vremena, ponovo gledala zvezde... Onako zamišljeno, zavaljena u svoju omiljenu pletenu fotelju, sa cigaretom u jednoj, i čašom vina u drugoj ruci... Naravno, omiljena plejlista puštena na Winampu... Koliko je prošlo? Premalo...? Previše? Osećam tu si... Samo kad bih pružila prste ka tebi, gore visoko... Osetila ih dodir tvojih mršavih prstiju. Ispred mene naše slike... Kako smo dobar život živeli... Ti moj Sleepy i tvoja ja, Crazy... I sva naša popijena piva u V., i sve prebrojane zvezde na Brdu... I moje gluposti, i tvoja gitara...I sve ono naše... Prošlo je dve godine kako te nisam videla... Prošlo je dve godine od poslednjeg dodira... Od onog čuvenog: "Ustaj bagro, podne je..." 

Znaš, u onim najgorim trenucima bola, mog malog,samo mog pakla, mislila sam da neću moći da ti oprostim što nećeš moći da prisiliš sebe da ponovo obučeš svečano odelo, što nećeš moći da nateraš sebe da naučiš narodnjake i da igraš kolo zbog mene i mog najsrećnijeg dana... I tad si mi nedostajao... Bolelo je i tog dana što nisi tu, da me ukradeš, odvučeš u neku sobu i očitaš lekciju... Obrišeš suze i kažeš: "DOSTA! Sad se smej..." ... Toliko toga smo hteli zar ne? Da li je bilo previše....? Tu je, uspela sam... Sustigla sam svog nedodirljivog anđela i uspela da mu budem saputnik... U njemu sam pronašla sve... Sve ono što sam tog leta izgubila... I večeras je tu... Pridružuje mi se u mom malom ritualu... Briše moje suze... I ćuti, jer zna da mi je to sad najpotrebnije... Da se prepustim bolu, samo večeras... Da se vratim putem prošlosti, i proživim stare dane... Znam znam...Dosta je... Ae još jednom...Samo još večeras... A onda mi slobodno vikni na uvo najglasnije: "DOSTA! Smej se, ustaj matora idemo na pivo..."