Stranica dnevnika

Ponovo sam pokleknula, ponovo ti nisam odolela... I evo me opet pred tvojim vratima, pokisla do gole kože... Stojiš i posmatraš me. Vidim ti pobedu u očima. Znao si da ću doći... Ponekad te toliko mrzim, jer me tako dobro poznaješ...

Uvukao si mi se pod kožu odavno...  Ni svi sapuni ovog sveta ne mogu te isprati iz mojih pora... Ma koliko trljala, ma koliko prala, ostaješ tu... A ja? Nemoćna da ti se oduprem, gde god da pobegla opet ti se vraćam. Ovog puta je drugačije, ovog puta me ne ljubiš, ne govoriš svoje bajke... Samo ćutiš i gledaš me... Ti nisi ti više... Grliš me, ali ne strastveno kao uvek, već nežno. Osećam drhtaje u tvom glasu... Da nisi bolestan, zapitah se... Govoriš kako samo želiš da noćas budem tu, da ne odlazim, da se uvijem pored tebe i tu zaspim... Sve je ovo tako nerealno. Imam osećaj da buncaš... Al ti se predajem, nemoćna sam da ti kažem ne... Da, znaš me, takva sam ti ja... Ljubiš me nežno, kao nikada pre. Prolaziš prstima kroz moju kosu, uživam... Topim se... Ni sama ne znam kad sam zaspala. Ali san je bio divan. Ti i ja, i more... Šetamo plažom i ljubimo se... Negde u daljini čuje se pesma lokalnih mladića... Smejem se, jer ti si tu...I ti, i Sunce, i to beskrajno plavo more... Da me je neko u tom snu upitao šta je apsolutna sreća, znala bih odgovor bez  razmišljanja... Ali...Ali, ali ali...Prokleto, odvratno ali... Kako tri slova, znaju da te ubiju zar ne? Odjednom je mrak, ne osećam više tvoju ruku u mojoj. Nema te, gledam kako se udaljavaš od mene... Trčim ka tebi, plačem, ali uzalud je... Što ti se više približavam, ti sve više nestaješ blediš... Budim se... Nisi pored mene... Postelja je hladna... U sobi mrak... Pokušavam nazreti bilo šta, ali uzalud. Mesec na nebu polako ulazi u sobu kroz zavese... Gde si? Zašto nisi tu kraj mene? Ugledah te na terasi... Tiho sam ti se prikrala iza leđa... Posmatrao si pustu ulicu i krovove kuća i ćutao... Zapalih cigaretu... Tako sam želela da te upitam da li je sve u redu, ali nisam imala snage... Plašila sam se odgovora. Plašila sam se istine, znam ja, ovo ne može trajati. Znamo to oboje... Kiša je sipila... Samo si rekao (ono što sam dugo, dugo želela da čujem): "I kada kiše padaju, tvoje mi usne trebaju..."

Stajala sam pred tobom, zbunjena, šokirana... Nisi zaboravio, ti nikada nisi prestao...

- Mala, ostani, ne odlazi nikada... Budi ovde zauvek... Govorio si, dok si me čvrsto držao u naručju... Jecala sam, ne od tuge, od sreće... Kroz suze uspela sam samo reći da i ništa više... Ko zna, verovatno da reči više nisu potrebne, sve je već rečeno... Ja sam tu, kraj tebe, ne odlazim... Našla sam konačno svoju mirnu luku.... Bure su prošle... Sunce ponovo sija... I ja sam srećna...