Stranica dnevnika

Ponovo sam pokleknula, ponovo ti nisam odolela... I evo me opet pred tvojim vratima, pokisla do gole kože... Stojiš i posmatraš me. Vidim ti pobedu u očima. Znao si da ću doći... Ponekad te toliko mrzim, jer me tako dobro poznaješ...

 (Dalje)

Da, ukrala sam naslov... Još jedna srceparajuća balada koja me baca na razmišljanje... Pri samom završetku pesme, opet kliknem play... I ponovo u krug... Mučim svoju dušu, svoj um tražeći odgovore na neka davna pitanja. 

Zašto ne mogu zavoleti nekog drugog? Zašto i ja ne mogu, kao druge da ljubim lažno i da se smeškam...? Zašto jedino ja patim ,sama, žudeći za tvojim očima...? Od kada te nisam videla? Čini mi se, da je večnost prošla... Još uvek patim za onim letom, kad si me lagao, govorio da sam jedina, i da je ona nebitna... Šta sam to dobila od tebe? Jedno bedno i neiskreno izvini... Jedno izvini te ne može promeniti, ni mene, ni tebe... Ja ne umem, ja ne znam da budem druga. Ne umem da se šunjam noću i ljubim krišom... Ja hoću, ja želim da znam da i sutra ćeš biti tu. Ja ne umem da delim u ljubavi... Ne želim više lažna obećanja, i nakon ne ispunjenja samo Izvini... Šta ja imam od izvinjenja...? Nemam ni tebe, ni tvoje dodire... Jedna reč mi ne može doneti apsolutnu sreću. Ne mogu više da ti praštam. Ne mogu više da verujem u bajke. Hoću da znam da si tu, da mogu da spustim glavu na tvoja ramena i tiho plačem. Hoću da znam da kada te sretnem da mogu da te poljubim pred svima, a ne da ti uputim tajni pogled, i jedno sitno ćao... Ne želim više laži... Takva sam oduvek bila. Takvu me ti znaš... Voleo si moje poštenje, moju golu istinu. Ne želim i ne umem da krijem. I prestani da mi se izvinjavaš, jer ja u to više ne umem da verujem. Ili dođi i ostani, ili idi i ne dolazi više... Ne želim senku, koja se tek ponekad pojavi, i nestane sa prvim praskozorjem... Ne želim da volim siluete u noći... Za to nisam rođena. Ne želim da joj kradem sreću, za koju je se godinama borila. Ti nisi čovek, ti si laž... Ukradena iz njenih jutra i donešena u moje noći... Ima li svrhe? Ima li svrhe čekati nekog za koga znaš da neće doći? Nikada... 

Nemoj mi govoriti da me voliš, tvoje reči ne vrede... Posle svega, kako da ti verujem? Posle svega, kako da te volim?

Danas sam dobila neopisivu želju za pisanjem... To je uvek bio moj mali beg od realnosti, moj način za iskazivanjem emocija koje ne mogu ili nemam kome reći...  (Dalje)

"...Stare trube kad zatrube, kad me đavo odnese.Budi hrabra stisni zube, nek te pesma ponese...
Od oluje do oluje, šta je tu je, ne plači. Veseli se s ljudima, udahni me grudima..."

 (Dalje)

Na usnama tvojim moja presuda,
u rukama tvojim naša sudbina...
Probrane riječi,
kao molitva,
lažljivo klize,
kapi otrova...

Mala laž, već me ubija,

veliku, ja ne želim čuti,
mala laž već je dovoljna,
veliku, molim te prećuti...

Gledam te nijemo,
sve je nestvarno...
Nastavljaš dalje,
tako sigurno,
i toneš sve dublje,
u svojim lažima...
Istina je uvijek
jedna jedina...

Mala laž, već me ubija,
veliku, ja ne zelim čuti...
Mala laž, već je dovoljna,
veliku, molim te prećuti...

A mogli smo bolje, mogli smo sve.
Pusti sad riječi, poljubi me...
Poljubi za zbogom, poljubi za kraj,
ne želim čuti ono što slutim, ono što znam...

Ne reci ni riječ, molim te...
Daj lažljivo ćuti, i tako uzalud je sve...

Bog, Sudbina ili Slučajnost ponovo je povukla moje konce...I opet sam zaigrala po njihovim pravilima...  (Dalje)

Moji dobri,stari roditelji su me od malih nogu učili da verujem u ono što želim. Da sama biram svoje ideale i idole. Odavno verujem da postoji neko gore... Da li je to Bog, ili možda Sudbina, ili pak neko čije je ime Slučajnost...Ko god da je gore, znam da vešto čuve konce nas, malih marioneta, obučenih u šarene haljinice koji igramo onako kako se naš končić povuče... (Dalje)

"Bilo je leto i vrela noć, svirao staru dobri rokenrol, ti i ja..."

Oduvek sam želela da vidim Dubrovnik... Zašto, ni sama ne znam... Volim taj mediteranski miris vazduh, tu plavu boju mora.  (Dalje)

Odakle bih počela...? Više ni sama ne znam da li te želim kraj sebe,ili ne. Toliko puta analizirana tema. Toliko puta preslušana pesma... Sve što sam želela reći prećutala sam. Ponovo...

 (Dalje)

"Zapjevaj našu pjesmu, tebi i meni reči poznate,

čekam te na starom mestu, tamo gde ljubav počinje..."

Potpuno neočekivano, zbunjeno, zaneseno, čekao je na starom mestu... Možda nisam ni trebala doći, možda sam trebala dokazati i sebi i njemu kako idem dalje bez njega, bez nas i naših snova. Do sada mi je to polazilo za rukom... U prolazu jedno hladno "Zdravo", sakrivalo je ubrzane otkucaje mog srca i uznemirenost moje duše... (Dalje)

Ponovo si ušetao u moj život. Pokušao da ukradeš ono malo mog bića. Da srušiš sve ono što sam izgradila nakon tebe.

Pokušao si da zgaziš ono malo časti što mi je na kraju ostalo... Kako sad da ti verujem, kako kad si slomio svaki delić mog srca, odlazeći ponovo njoj? Rasturio mi sve što sam sa njim izgradila, a onda nestao, vratio se svojoj maleckoj, a meni uništio... Izgubila sam njegovu ljubav, poverenje... I sada nakon toliko vremena, kada si ostao sasvim sam, dolaziš, naravno nenajavljen ( na to smo već navikli,zar ne? ) i pokušavaš da obiješ odaje moje duše...Ne, stani...Ovog puta ne dam se...Ovog puta neću i ne želim ispasti naivna. Ne pada ova mala više na tvoje slatkorečive, srceparajuće laži...

Ne, nemoj govoriti da si me sanjao, ne, nemoj mi puniti glavu lažima da sam ti nedostajala... Ja u to više ne verujem...Ah, i to tvoje: "Volim te, mršavi pederu!" zvuči smešno... Nikad nisam razumela muškarce koji se trude oko onih devojaka koje ne mogu imati... Zaista,dušo zašto se trudiš, nikada me nećeš imati kao on. On je taj koji zna svaki pedalj mojih misli, on je taj koji me ima celu, i moju dušu, i moj um, i moje telo. Ti to nikada nećeš imati. Ti si jedan od onih koji žele sve, po svaku cenu, oni koji mrze da gube...Kako ne vidiš da si ovu igru davno izgubio?

Znam da ove redove čitaš kradom, noću kad se ušunjaš u svoju praznu sobu... Znam da željno iščekuješ svaki moj novi članak o tebi. Evo dragi, izvoli čitaj... I ne, dušo ne volim te, "Ja samo volim malo da se švalerišem!!!" Boli, jel da? Sada znaš kako mi je bilo... Zbogom srećno ti bilo...

Tvoj mršavi skotić... :)))

Ah...

Šta da mislim?

Da li je ovo stvarno ljubav,

ili samo čežnja probuđena u meni,

za  tvojim dodirom

i očima boje zrelih maslina?

Čista retorika...

Ne dobijam odgovor.

Samo četiri zida moje sobe,

redovi posvećeni tebi,

i pogažena reč....Sa tobom više nikada...

Ma koliko puta to izgovorila,

oboje znamo da ću ti se vratiti.

Zašto?

Opet tišina.

Ne znamo odgovor.

A i ne bitan je...

Važno je da sam tu,

važno je samo da te ljubim,

da osećam miris tvoje kože

i to je to...

A sutra?

Ma briga me za sutra,

tražiću odgovore,

kajati se...

A sad me voli,

učini me svojom,

učino živom...

Plakaću sutra.

Nije ovo ljubav... Nije, znam... Ovo je samo zaljubljenost, opsesija. Znam ja šta je ljubav... On je moja ljubav. On koji me je podigao iz pepela, on koji mi pruža sigurnost, podršku na svakom koraku, on koji predstavlja moju mirnu luku. 

A ti... Ti si se pojavio i za samo par dana probudio u meni davnu zaključalu strast, požudu. I sad, poput divljih duša, poigravam se na njivi Gospodnjoj, trčim u zagrljaj nemogućem, svesna da prelazim granicu nedozvoljenog, ne pitajući se, da li to vredi? Mi nikad nećemo biti MI! Zauvek će u  našim srcima ostati jedno TI i jedno JA, i za par godina, u onim prokleto toplim avgustovskim noćima zadrhtaće telo. Nećeš mi se setiti lika, ni ja tvog, ali negde u nama probudiće se želja, ista ova strast koja i sada zavarava naša srca i naše umove.

Ne volim te, ali zašto onda osetim ljubomoru kad mi kažeš da si sa njom, zašto onda toliko žudim za tvojim dodirom? Zašto, ako te ne volim, obožavam onaj trenutak kad se naša tela stapaju u jedno? Mnogo gubim sa tobom znaš li to? Osećam da ću ga izgubiti, da će me napustiti zbog ove moje sulude želje da ponovo budem tvoja. Nije to zaslužio. Ni on ni ona. Ali opet me privlači tvoja soba i stihovi Jabuke na tvom kompu. I svi oni sati provedeni na tvojim grudima. Govoriš kako ćeš je ostaviti, a oboje znamo da je to samo laž, besmilica. 

Grliš me sve jače, govoriš da sam ja tvoj mršavi leptir, tvoj mali skot, koji je ušao u tvoj život iznenada i naučio te kako se anđeli vole, kako se đavoli ljube.

Dosta! Prestani! Ne volim te... I tačka. Pusti me da se vratim u svoju mirnu luku, zaustavi ovu buru u meni, hoću da spustim svoja jedra.

Čuješ li? Ne volim te!!!!

Ali, zašto onda još uvek pišem pesme o tebi?

Na stolu, kao i uvek

dve flaše Lava.

Ti si tu...

Sediš pored mene,

pričamo gluposti,

uputiš mi po koji osmeh.

Čovek ponekad pogreši.

Ja sam u tvom zagrljaju.

Ljubiš me sa žarom.

Nije mi važno da li me voliš.

Važno je da si tu.

Niko te ne pita za osećanja.

Pitam se da li su i moja stvarna.

Važno je da smo zajedno i

da lečimo tuđe rane.

Reče da sam dobila više

od onih što nisu tu.

Pitam se šta si njima dao,

i da l' je stvarno tako?

Ma, zar je važno?

Mi smo zajedno...

I to je dovoljno.