Stranica dnevnika

Teške, famozne devedesete... Vreme kad su neki živeli 200 na sat, vreme Bumbara, Dr Iggy-a i Beat Streeta... Mi mlađi, nismo ništa shvatali. Nikad mamu nisam pitala odkud banane na našem stolu, i zašto prečesto odlazi u toalet, i izlazi očiju crvenih od suza. Danas znam, i verujte mi ja počinjem da plačem kad se toga setim. Tada bilo mi je važno da uveče se skupimo na ulici, pričamo strašne priče, plašeći one najmlađe. A onda se pojavio on... Došao je iz glavnog grada kod svojih na letovanje. Bio je visok, crn, savršene građe i najlepših plavih očiju na svetu. Svaka od nas je maštala krišom o njemu. A ja? Poznatija kao malo čupavo čudovište koje jednostavno ljubav ne zanima, pravila sam se da taj uobraženko mene jednostavno ne osvaja kao ostale. Sve dok nije počeo otvoreno da se uvlači u moje društvo, obasipajući me pažnjom više nego ostale. Pali su prvi poljupci, prve šetnje... Sa krajem leta, otišao je i on. Nisam bila toliko mala, da maštam da će se ta ljubav nastaviti... Patila sam tiho, kao što svi pate posle prve ljubavi. S godinama ta bol je nestala. Devedesete su prošle, retko kad idem na mars, retko kad igram i bacam se na kolena, i retko se setim njega. Došle su neke nove ozbiljnije suze, jači bolovi i patnje. A onda sasvim slučajno ga sretnem. Prepoznala sam ga po njegovim plavim očima. Od dečka koji je bio na putu da postane profesionalni sportista, nije ostalo ništa. Nosio je neku tugu u sebi... Gde je nestao onaj heroj ulice? Onaj što je spašavao lopte, i najmlađe da ne nastradaju. Ispred mene stajao je mršavi čovek, ispijen... Nisam smela da ga pitam šta mu se to desilo... Pričao je o nekim bezveznim stvarima, o svojoj porodici, o maloj čupavoj balavici... I to je bilo to... Ponovo je otišao iz mog života. Kao i nekad. Ceo taj dan slušala sam neke stare pesme... Ponovo pustila Dr Iggya, Beat Street, i setila se nekih starih dana... I plakala... Život je čudo...