Mojoj uspomeni na tebe...
Opet sam te sinoć sanjala...
Stojiš ispred mene u svom maturskom odelu. Smešiš se... Gledaš me tim tvojim zelenim okicama nežno i očaravajuće kao nekad...
Čujem tvoj glas, i kao nekad čujem stihove koje si mi recitovao. Jesenjina, Dučića... I kao nekad ponovo te slušam kao omađijana, nemajući snage da se pokrenem... Osećam kako mojim telom putuje neka čudesna jeza. Uživam... A ti i dalje stojiš tu preda mnom, i kao da uništavaš svaki delić ovog bola koji me osvaja, kao da brišeš svaku isplakanu suzu sa mojih obraza. Uvek si to činio. Uvek si imao tu moć da me nasmešiš u onim najgorim trenucima kada sam mislila da je čitav svet protiv mene. Samo si ti umeo da razumeš moja "glupava" razmišljanja i da odgovoriš na sva ona blesava pitanja... Istrepeo si sve one sate mog sviranja gitare...Kad se samo setim.
Oprosti srećo, ne plačem više, nemam snage za to... Živim od uspomena. Govore mi da nastavim dalje, da izađem iz sobe, ali još uvek nisam spremna za to... Još uvek sam ranjiva i plašim se nekih novih početaka... U kojima znam neću sresti tebe...
Pružam ti ruke, ali sve što sam ti bliža, sve više osećam kako mi se izmačinješ i lagano nestaješ... Budim se... Novi dan se rađa... Možda donese nešto novo...