Avgust
Hladni zidovi moje sobe i tišina koja me polako osvaja.. U vazduhu lebde moje misli prepune tebe...Opet pišem stih. Još jedan... Obećavam, pisaću još večeras... Zadnji put spomenuću tu reč LJUBAV. A onda ću zaspati... Uz malo plača i malo smeha. Lažem! Opet će me saletati stihovi, kad savlada me samoća i stigne kiša što seća na jedan avgust, na tebe, na miris tvog tela. Tražiću mir, jer nemam ga. Nestao je jednog avgusta, jedne kišne noći, kad su mi tvoje usne raj otvorile.... Ili pakao, više ne znam ni sama šta je ovo. Znam, tražiću mir, jer ga u stvari nikad nisam ni imala. A plače mi se. Neoprostivo mi se plače. Zašto, pitaš. Zbog tebe... Nestajem u jednom avgustu, zgrčena u tvom naručju. Ali da se okrenem i odem, čak i da progutam ponos i kaznim te, ne bih pobedila. Opet ćeš biti tu, i nećeš mi dati mira. Stope ćeš mi brisati, da ne ostane trag. Da ga ne primeti... Dolazićeš i isto tako nestajati... I da izgubim sećanje na tebe, avgust će ponovo naići i ubijati me iznova. Ponovo ćeš doći i podsetiti me da sam lutka koja plače "umetne" suze. To si mi ti pokazao. Pusti da odem, ja ti i ne trebam, neživa bića ničemu i ne služe. Noćas ću opet biti sama, grliće me zidovi, ljubiti sene, tešiće me stranice i moji redovi zapisani u avgustu....
I pisaću... Obećavam, zadnji put spomenuću ti LJUBAV... Ne traži me među kapima kiše kad svane. A avgust? Avgust će proći dragi moj....
Svejedno voleću te, znaš to... Pa čak i ako je septembar.