Stranica dnevnika

Da li je ogroman put do sreće, ili je tu ispred nas da nam kaže zašto, kako umemo, a ne razumemo naše srce?

Da li si još tu, bliz, nije mi važno, jer ti mi ne možeš pružiti spas... Toplina ljubavi, zagrljaj, nežna reč, uz tebe to samo na tren mogu osetiti, kao one večeri kad si mi pevao stihove Galije i kleo se da me voliš. Koliko sam samo volela tu noć, tvoje oči...TEBE! Kasno sam shvatila da je sve bila samo ordinarna laž, da ti nisi ništa bolji od drugih. Kasno sam shvatila da ti nisi moj, ko zna da l si to ikad i bio! Da li je to sad važno? Sad, posle toliko godina, kad zaborav odzvanja polako, kao sat u pola noći? Da li je važno i to što si stariji? Samo sam ja verovala u našu budućnost, u ljubav koja je kradena, istrošena i izgubljena u nekom drugom srcu.

Mnogo puta se zapitam kako si, gde si sad? Misliš li na mene dok si sa njom, ili samo onda kad se vratiš u moj grad, da uđeš u svoju sobu? Ne znam zašto se pitam sve to, nakon svega...

Ne, ne, nemoj pogrešno da shvatiš. Ne volim te. Davno je tebe odneo zaborav iz mog bića. Polako, snalazim se u ovom vremenu, pokušavam da ga pratim kako bih ostala napovršini, a ne da tonem, jer znam da bi me tad spasio onaj ko me voli, a koga ne zaslužujem. Želeo si da zbog tebe pogazim svoju mladost, da prevarim ljude oko sebe i svoje ludo srce.

Jednom sam ti rekla da će doći dan kad će ova mala ranjena ptica oporaviti svoja krila i pobeći iz kaveza tvojih zavodljivih dodira... Dragi moj, taj dan je došao... Zbogom...