Stranica dnevnika

" Putujem. Na nekoj stanici izađem, nikad ne ostajem. Jer ova pruga je pustinja a voz samo jedan. Putujem toliko godina, a kondukteri neće da da kažu gde sam krenuo, ni gde ću da stignem..." Frano Baras

Putujem godinama... Putujem, pokušavajući da ti pobegnem. Čini mi se da, što dalje bežim, sve sam ti bliža. Ili samo možda samo odrasla, sazrelila, pa mi više nisu slatke tvoje laži. Ko će ga znati? Ipak... Još uvek srce zaigra kad te ugleda, još uvek se ruke tresu dok otvaraju tvoju poruku na mobilnom. Još uvek drhtavim glasom razgovaram sa tobom. Da, dragi, još uvek pišem pesme o tebi. I tvojoj postelji od trešanja... I da, voljeni, još uvek stojim iza toga da ti nikada neću reći volim te. Nikad više... Koliko puta sam ti izgovorila tu rečenicu? Nikada više... Koliko je puta izgovorih, koliko puta nakon toga poklekoh? I sad kad stojiš tu pred mojim vratima, kao pas koji se vraća svog gazdi, umoran od lutanja, sada ti kao prosjak moliš za mrvu nežnosti i ljubavi! Pitaš li se, imam li da ti dam? Pitaš li se da li je išta ostalo posle naše ljubavi? Ne, ti kad nešto želiš, dobićeš to po cenu svega. Čemu to dragi moj? Sve to samo da ne bi sutra sa sedamdeset i kusur godina žalio za svojom mladošću? Hajde, odlazi, odvuci se svojoj voljenoj Angie, a mene pusti. Ja sam svoje snove prerasla. Da, dragi, čak i one velike, i da voljeni... Baš kao što si sam rekao, nisu se ni ostvarili. Hajde idi, ja više nemam šta da ti dam...