Stranica dnevnika

Sakrila sam u sebe toliko reči, toliko toga što bi se moglo reći na milion načina... Na stotine svetskih jezika. Samo jedna pomisao na tebe, na tvoje dodire i tvoj glas budi u meni ogromnu inspiraciju... I mogla bih pisati danima, mogla bih noćima sedeti za stolom, slušati tužne, ljubavne balade i pisati...O tebi...

Ali ponekad se upitam, ima li svrhe raditi to, kad ti ne primećuješ bol i setu u mojim očima, kad ne shvataš da tvoje reči bole? Gde je onaj dečko koji me je osvojio samo jednim poljupcem, koji je donosio najslađe narandže kada sam bolesna... Gde je nestao onaj plavooki frajer koji je satima ležao pored mene i ljubio me dok spavam... Jednom prilikom si mi rekao da ne znam šta radiš dok ja spavam spokojno na tvojim grudima. Ćutala sam, nisam želela da ti kažem da osećam svaki dodir, da osetim svako spajanje tvojih usana i moje kože... Gde je taj dečko? Bojim se da te takvog neću voleti kao nekad... Da će ova naša ljubav izgubiti svaku draž. 

Ali ipak ostajem tu. Ma koliko tvoje reči gazile moje srce, i nebitno je koliko sumnja razdire moju dušu, ja ostajem kraj tebe. Pitaju me zašto, kažu da možda ponižavam sebe... Ja to ne gledam kao poniženje, već kao ljubav... Ali oni to ne shvataju, nikad neće shvatiti šta to vidim u tebi, neće jer ne znaju sve naše tajne, sve one loše dane koje smo pregurali držeći se čvrsto za ruke, pripijeni jedno uz  drugo...Pa sad nek se i ponižavam...

Ne marim šta govore, evo me hrlim ti opet...VTM...