Stranica dnevnika

Stojim u masi ljudi...Negde u blizini čujem plač i kukanje... Ljudi u crnom, "crna povrka vijuga..." Ni sama ne mogu da zaustavim suze... Sećanja naviru... 

Bio je klinac kao i svi drugi... Voleo je provod, devojke, mrzeo školu... 

Bio je budala... Mnogi ga nisu voleli, bilo je i onih koji jesu, ali znam da nije postojalo biće koje je bilo ravnodušno na njegovu pojavu... Kao i u svakom malom gradu, svi se poznaju. Bio je poznat kao neko ko ne voli pravila, ko ljubi pa ostavi, često grub i nasilan... Zazirala sam od takvih, ali bila sam klinka, blesava i luda, pomalo buntovna... Bio je prvi septembar, kad je seo u moju klupu. Mrzela sam ga... Zašto ja moram da sedim sa dečakom...? Vremenom postao je moj prijatelj, moj veliki brat, čak i ako je bio mlađi od mene... Kako me je samo branio od zaljubljenih klinaca koju su jednu sedmakinju naravno "smarali"... Sećam se prvog izlaska, prvog provoda... Bio je tu, znao je svaku tajnu. Sa upisom u srednju školu, putevi su nam se razišli... On je imao svoje muško društvo, i više ga nisu zanimale priče jedne tinejdžerke, a ja... Nisam više imala vremena za njegove priče o utakmicama, o Mančesetru i Juventusu... Ali kad god bi se sreli, upitao bi:

- Je li mala, jel te ko dirao? Bratu da kažeš...

Sećam se i prvih batina koje je dobio zbog mene. Sećam se kako je svoju švecu čuvao od zlih muških duša...  A onda je nestao. Ni glasa ni traga... Sretnem njegovu švecu, pitam za njega i saznajem bolnu istinu. Odao se kriminalu, krije se po Beogradu... Znala sam da je voleo novac i luksuz, oduvek je to voleo... Želeo je skupa kola, zlatne satiće... Dobri roditelji  su mu pružali sve, ali on je uvek želeo više... Zbog toga je i ležao u zatvoru... Mislio  je, kao i svaki bludi klinac da je to kul... Da li je? A onda su počele krađe, svuda po Srbiji, kockanje... Postao je moćan u tom krugu ljudi.... Jednom ga sretoh... Seli smo da popijemo piće u ime starih, dobrih vremena. Više nije klinac. Moderna bradica, krupan i razvijen... Upitah ga zašto to radi, čemu sve to...?  Samo se nasmejao i rekao onako... Posle par dana, čujem, pobegao u inostranstvo, uhvatila ga policija, pa morao da beži... Kažu, dobro mu ide... A ja znam, ne može miran... 

Dan njegovog rođendana, šaljem mu poruku, sve najlepše želje, i naravno da bude dobar...Zbog švece... Čudno mi, nema odgovora. Ležim u krevetu, i menjam kanale, jedna poznata strana tv stanica emituje vanredne vesti. Njegova slika, policija i uništen auto... Zovem sve redom, niko ne zna. Strah me okrenuti njegove. Sati prolaze, niko ništa ne javlja. Zar on, moj brat, mog "bodigard"? Mora da je neka greška... Pa švecu sam mu ispratila na aerodrom da ode kod njega... Zovem je...Zvoni...Sa drugog kraja žice čula sam samo

- Dođi kod mene, mrtav je...

Koračam ulicama, sve pusto. Tek ponekad projuri lokalni frajer sa svojim novim autom iz kog se čuje glasna muzika...

- Krenuo u pljačku, uhvatili ga, pucali na njega... Bio udes...

Čula sam reči njegove majke... Svuda po stanu njegove slike... Gledam ih i ne verujem... Očekujem da će izaći iz sobe, nasmejati se mom bledom licu i reći...

- Il jesi, il nisi...Ko sme, sme, ko ne, nek ide u školu...

Gledam mu švecu, tek joj je četrnaesta... Liči na njega... Lice ispijeno od bola... Kune tu zemlju, sve redom, i obećava sebi... Onda se opet setim, kako je govorio da će joj Ceca pevati na svadbi...

Stojim nema pred njegovim grobom, posmatram datume... Umro je na svoj rođendan... Palim sveću, i po ko zna koji put se pitam: Brate jer moralo ovako?

Samo za druga, njegova omiljena pesma...RIP...