Stranica dnevnika

Mislila sam da će on još dugo biti skriven u odajama mog malog srca, da će mi njegovo ime strujiti venama čitavu večnost. Mislila sam da će mi njegove oči boje morskih valova biti urezane u sećanju do sudnjeg dana... Mislila sam. A onda sam ugledala tvoje oči boje zrelih maslina. Tvoje su imale neki poseban odsjaj one večeri kad si me prvi put poljubio. Od tada sve u vezi njega više nema smisla. Moja iluzija o ljubavi prema njemu rasparčala se u milion komadića, kao kad staklo baciš na asfalt. Mislila sam da će me to zaboleti...  Svojim pogledom si mi to zabranio. Svojim prisustvom ispunjavaš davno iskopane praznine u mojoj duši. Nešto mi u tebi govori da sam sigurna i bezbrižna sve dok ležim tu na tvojim grudima. Ali strah od novog poraza tera moje biće na onu tradicionalnu bitku. Razum i srce. Nikad nije išlo zajedno... Razum je uporno govorio da pobegnem od  tebe, da ti i ja nikad nećemo uspeti. Sve reči izgovorene sa namerom da te oteram od sebe, nošene su bujicom straha da ću te izgubiti i pre nego što te dobijem. I htela sam pobeći. Želela sam da izbrišem tvoj lik iz sećanja, tvoj dodir iz mojih pora na koži, da potrčim to dalje, da se zaključam u svoju sobu i zaboravim te... Nisi mi to dozvolio, privukao si me sebi kao magnet.

Znam da te nervira što retko govorim da te volim, oprosti zbog tog. Strah me je da ćeš otići. Nisam jaka na rečima, ali učiniću sve da ti dokažem svoja osećanja, jer kraj tebe sam shvatila da sve u vezi njega bila je ništavna laž, uzaludno bežanje od sebe same. Ti si inspiracija za ove redove... Ti jedini razumeš moje gluposti, ljubav prema Jabuci i prema milion drugih gluposti... Ne dam da ovaj osećaj ode. Čak i kad me napustiš. Ni tada neću zažaliti zbog jednog jedinog trenutka provedenog u tvojoj sobi.

Znaj da nijedan "naš" trenutak ne bih dala za milion sati tuge kraj njega...