Stranica dnevnika

"Zapjevaj našu pjesmu, tebi i meni reči poznate,

čekam te na starom mestu, tamo gde ljubav počinje..."

Potpuno neočekivano, zbunjeno, zaneseno, čekao je na starom mestu... Možda nisam ni trebala doći, možda sam trebala dokazati i sebi i njemu kako idem dalje bez njega, bez nas i naših snova. Do sada mi je to polazilo za rukom... U prolazu jedno hladno "Zdravo", sakrivalo je ubrzane otkucaje mog srca i uznemirenost moje duše... Ili sam možda trebala da mu onog kišovitog leta dopustim da me voli, pokazati mu da i  u meni gori čežnja za njim, prihvatiti njegovu ponudu da mi greje prste...Ostatak života. Ipak, već sam se počela navikavati da uništim sve što dotaknem.

Još jednom je uspeo da mi pokaže koga sam izgubila. Šta sam imala, i kako sam to upropastila. Postoje stvari  koje se nikad neće moći ispraviti, koje sebi nikad neću oprostiti. Uspeo je da mi pokaže koliko sam bila bogata. Griža savesti  koja me neće prestati moriti i onaj dobro poznati osećaj praznine koji će me progoniti celog života.

Znala sam na šta me je pozivao. Na bal oproštaja. 

Na poslednje uverenje da nisam TA! Tu priliku nisam smela propustiti. Imam i ja malo više hrabrosti nego što se nadao. Malo više ljubavi nego što će ikad saznati...Ikad osetiti!  

Posle toliko godina...Volim ga...

Al' strah me da se to ne prepozna. Volim još uvek njegove osobine, njegove mane, njegovo grickanje noktiju, planove, želje...Koje samo potvrđuju najgoru kletvu na svetu...DA BOG DA IMAO PA NEMAO...

Nadala sam se da će ovo biti završetak moje priče o njemu...Sve više mi se čini da sam samo započela još jedno poglavlje moje večite knjige...Knjige o jednoj prvoj,istinskoj ljubavi, o greškama jedne sebične tinejdžerke, o bolu jednog momka...O davanju i uzimanju...I tako u krug...

Jutro mi ga je dovelo...Pre mnogo godina, na jednoj autobuskoj stanici, u jednom malom gradu. Ko bi rekao da jedan kišobran može da učini da se zaljubite u nečije oči?

Jutro mi ga je i odvelo...Daleko, čini mi se najdalje...

Dok sam živa pamtiću. Pamtiću te oči jedne avgustovske noći, nikad nisu bile tamnije i sjajnije kao tada... Miris njegovog tela. Dodir usana i njegovu ruku u mojoj kosi. I dan danas, mogu je osetiti... I znam da ću je i kao starica osetiti, kako mrsi moje sede uvojke... Biće to moja kletva, moje saznanje da nikad neću biti srećna kao nekad sa njim. 

Hvala mu što me je naučio kako se zaista voli, da nije važno biti zajedno, da bi to bila prava ljubav. Hvala mu, i ako mi od sada može biti samo gore....

I ako okove tuge tek nazirem...

 "Sjeti li te dah ljeta, pjesme uz gitare, kad se deca ljube i mirišu na trave?

Još smo broj ovog kraja, gužva nam je poznata, beskrajna zezanja i partije pokera?"