Stranica dnevnika

"...Stare trube kad zatrube, kad me đavo odnese.Budi hrabra stisni zube, nek te pesma ponese...
Od oluje do oluje, šta je tu je, ne plači. Veseli se s ljudima, udahni me grudima..."

Biću hrabra... Neću misliti ni na šta. Nabaciću onaj fasadni osmeh, i lažno se keziti svim bezličnim stvorovima kad me pitaju zašto sam sama. Neću više nikada šetati gradom noću, i neću im više dati razlog da pričaju da sam pomalo luda. Neću više čitati ljubavne romane, i neću plakati uz Titanik. Neću plakati uz Akija ili Nešu... Možda još danas napišem još koji tekst o tebi. Stopiću se sa masom namazanih i doteranih mački ovoga grada, neću ti pokazati koliko sam ranjiva. Smejaću se glasno, zbijati šale, i biću prokleto zgodna. Nosiću svoju šarenu haljinicu na koju otkidaš, zavodiću te, ljubiću druge i varati, gaziti preko svih nedužnih u inat tebi a ti ćeš gledati... Biću hrabra i neću ti posvećivati pesme... Prestaću da verujem u bajke, u prinčeve i zamkove... U balske haljine i srećne krajeve. Konačno ću i ja da odrastem. Biću jaka, i neću da pokleknem pred tvojim pogledima. Tek ponekad, u avgustvskim noćima, ušunjaću se sa letnjim kišama u tvoju sobu kao proklestvo... Sanjaćeš me, a nećeš znati da sam to ja... Setićeš se lika, ali ne imena... Ne za sada... Sanjaćeš suze, i pitaćeš se ko plače... Sanjaćeš moje usne, i ukus malina na njima, želećeš da ih ljubiš, a nećeš znati čije su... Ulice Dubrovnika sećaće na jedno leto, davno izgubljeno u moru iluzija...Tek onda izroniće ime, tek onda čućeš plač, i setićeš se usana... Biće kasno, biću daleko... Zalud ćeš dozivati me, zalud ćeš šetati obalom i tražiti me... Biću tuđa... I biću voljena... Biću tvoje proklestvo...

I biću hrabra... Tome si me ti naučio... I prokleto ću te voleti, duboko u sebi... Zauvek...