Stranica dnevnika

Danas sam dobila neopisivu želju za pisanjem... To je uvek bio moj mali beg od realnosti, moj način za iskazivanjem emocija koje ne mogu ili nemam kome reći... Ma o čemu god počela da pišem, svaki moj tekst završi se novom pričom o njemu. Svaki put kad se ulogujem na svoj blog, setim se još jedne noći pored njega, i učini mi se toliko lepa uspomena. Setim se svakog momenta, svakog dodira i poljupca... Često se zapitam čemu sve to... Po prvi put sam verovatno, upoznala ozbiljnu i zrelu ljubav. Pre njega, sve je to bilo nekako dečije, nevino i iskreno. Držanje za ruku, poljupci ispod drveća i sedenje na klupi u parku... Sve te moje ljubave ostale su mi u lepom sećanju i svi ti moji prinčevi ( doživotno romantična duša...) dan danas su mi dragi... A on... On je neko ko se pojavio tek tako... Iznenada... Nije bilo provodadžisanja od strane drugarica, nije bilo slatkog dopisivanja, upoznavanja... Samo jedan pogled... Poljupci nisu bili slatki i nežni, već strasni i dugi... Leptirići su otišli nekom drugom, umesto njih srce je skakalo a telo drhtalo... Bio je deo noći, moja iluzija... I udarac realnosti... Znate već, kad toliko želite nekog ko vam nije suđen, a čak i da jeste, ne biste pregazili svoje principe i uništili nečiju sreću koju je taj neko gradio godinama... Bila sam njegova laž, njegova tajna...Bio je i on moja, vešto sam ga skrivala u grudima, lagajući druge, lagajući nekog ko me je voleo svim svojim bićem... Oduvek sam bila takva... Oduvek sam se bezdušno zaljubljivala i davala sve svoje, ne tražeći mnogo za uzvrat...A voleli su me...Takvu kakva sam... Malu čupavu mesečarku koja je volela šetnje, Galiju i Parni Valjak...Kazalište i Jabuku... Uvek nasmejanu i nesebičnu... Tek kasnije,u čitavoj toj ljubavi prema njemu, spoznala sam sebičnu mene...Želela sam njega sebično, igrala prljavo, svesna da mi to neće dobro doneti... Mrzela sam prevare i laži, a druge sam lagala i varala, ne bih li provela još ovu noć sa njim...I još ovu...I ovu...I tako u krug... Ponekad mi se činilo da je i on osećao isto... Voleo je da satima sedimo na brdu iznad grada i slušamo Akija, tiho je šaputao o Prokletoj nedelji i o vlažnim ulicama... Možda je to zaista bila ljubav, ili samo jedan prelep trenutak kad te ponesu emocije...To nikad neću znati... I možda je bolje tako, kad bih saznala nešto,plašim se da bih se kajala...Ili još gore pokleknula... Verovatno će me opet, ponekad emocije i sećanja naterati da pišem o njemu... Možda više nikad neću nikog zavoleti, ne kao njega...A možda baš me nova ljubav čeka na ćošku... Ko zna... Napravio je od mene ratnika, nekog ko neće dozvoliti da ga više gaze... Bacio me na dno i naterao da sama naučim kako da stignem do vrha...Hvala mu na tome... Bio je najveća lekcija koja mi je potrebna...I iz nekih, starih, samo meni poznatih razloga, sanjaću o onim zelenim očima, o usnama koje su me ubijale i oživljavale u isti mah...