Stranica dnevnika

Bog, Sudbina ili Slučajnost ponovo je povukla moje konce...I opet sam zaigrala po njihovim pravilima... Nije ti mnogo trebalo... Nazvao si... Mogla sam prevariti svoje Bogove, svoje Sudbine... Mogla sam se ne javiti... Ali, ne, ja ne bih bila ja, kad bih uradila ispravnu stvar. Želeo si da me vidiš. Ćutala sam, govorio si neke gluposti, nisam ni slušala... Kažeš da ti nedostajem, da nisi mogao da poveruješ da sam ja tu, po ko zna koji put si ponovio da moraš da me vidiš, da nisi više sa njom... Po ko zna koji put si je ostavio... Znam po ko zna koji put ćeš se vratiti njoj, ma koliko to poricao... Sve ja to znam... Al opet sam pristala na to da se vidimo... Za sat vremena na plaži... Tiho si dodao: našoj... Pa pobogu čoveče, zar zaista želiš da me ubiješ? Nisam znala šta osećam, nemire, one famozne, toliko puta pomenute leptiriće, strah, požudu... Počela sam da plačem, dokosurilo me je sve. Svesna sam da mi nemamo budućnost, moram ovu priču dovesti kraju, ali ne mogu ja nisam jaka...

Prilazila sam plaži, izgledao si kao Bogovi sa Olimpa, crn, razvijena leđa, bela košulja, naravno, rukavi podvrnuti do laktova... Prišla sam ti tiho... Gledao si me u oči... Te tvoje proklete, zelene oči koje me razbiju na komadiće svaki put... Ne mogu im odoleti... Grliš me, govoriš da ti nedostajem, a ja stojim nemo u tvom naručju, osećam kao da ću se svakog časa onesvestiti... Molio si da ti oprostim, da ti se vratim, da više nećeš odlaziti, da si od prvog trenutka bio samo moj...A ja sam ćutala, gledala more, i ćutala sam... Prokleta da sam i ja... Ćutala sam, a želela sam da ti kažem sve, a nisam mogla...Pitao si za njega, da li smo još uvek zajedno... Kao po naredbi odgovarala sam sa da i ne... Okrenuo si moje lice svom i video suze... Znaš ti dobro šta su govorile... Ljubio si me, zaklinjao se da ćeš me čuvati, obećavao... Toliko puta ispričana priča... Toliko puta poverovala sam u te bajke... A opet sam ti se prepustila... Dala sam ti sebe na istom mestu kao i nekad...

Ušla sam u sobu slomljenija nego ikad... Pustila sam neku muziku, pokušavajući da nadglasam svoje srce i svoj um... Brzinom vetra spakovala sam svoj kofer, uzela svoj slamneni šešir, vratila ključ recepcionaru, i otišla...Daleko od Dubrovnika i od tebe...Od svih bajki, prinčeva i veštica... Od svih plavih boja mora... Kad bih bar i od zvezda mogla da pobegnem... Čula sam svoj telefon kako zvoni... Ti si, po melodiji dobro znam... Uspela sam da pobedim Bogove i Sudbine... Presekla sam svoje končiće... Po prvi put uspela sam da se ne javim... Jedino što si još dobio od mene bilo je: "Greška je... Kao i uvek sve je ovo greška. Krivo je more, dušo... Ne traži me više... Zbogom..."

Nisi odgovorio...

Možda je tako najbolje...