Stranica dnevnika

Da je ljubav prosta, onda ne bi bilo ni muke, ni patnje. Ne bi postojali oni čuveni, pomalo otrcani leptirići u stomaku. Ni velikih ljubavnika kao što su Romeo i Julija, možda ni mojih redova posvećenih svim mojim malim i velikim ljubavima..

A ni ona sama po sebi, Ljubav, ne bi imala toliko draži i slasti. Čovek misli da će razumom da raščisti sa dotadašnjom ljubavlju koja ga je povredila, zabivši mu nož tuge do dna srca... Misli, pa donese odluku i raskine. I onda tek srce počne da ga muči. Jer Ljubav nije stvar mozga. Ljubav je stvar srca. A čovek može da vlada svim svojim organima izuzev sa srcem, koje živi, umire, kuca, pati ili se raduje samo za sebe, bez čovekove volje. Ko od nas može sam sebi, to jest, svom srcu bilo šta da zapoveda? Da mu, na primer kaže: "Sad ću da se radujem, danas ću malo da patim"? I radovanje i patnja, same od sebe dođu i nastane se u našim srcima. Baš kao i sama Ljubav.

P.S. Dragi moji Blogeri, mislim da svi znate za one "zabačene" sajtove na koje slučajno nabasate u sred noći tražeći nešto. Upravo na jednom takvom sajtu sam i ja našla ovaj tekst, i rešila sam da ga podelim sa vama. Autor ne postoji, tj., nije imenovan... Ja mu se izvinjavam na krađi i nadam se da će vam se kao i meni dopasti.

Vaša,

Bolodmarcipana...

Da li je ogroman put do sreće, ili je tu ispred nas da nam kaže zašto, kako umemo, a ne razumemo naše srce?

Da li si još tu, bliz, nije mi važno, jer ti mi ne možeš pružiti spas... Toplina ljubavi, zagrljaj, nežna reč, uz tebe to samo na tren mogu osetiti, kao one večeri kad si mi pevao stihove Galije i kleo se da me voliš. Koliko sam samo volela tu noć, tvoje oči...TEBE! Kasno sam shvatila da je sve bila samo ordinarna laž, da ti nisi ništa bolji od drugih. Kasno sam shvatila da ti nisi moj, ko zna da l si to ikad i bio! Da li je to sad važno? Sad, posle toliko godina, kad zaborav odzvanja polako, kao sat u pola noći? Da li je važno i to što si stariji? Samo sam ja verovala u našu budućnost, u ljubav koja je kradena, istrošena i izgubljena u nekom drugom srcu.

Mnogo puta se zapitam kako si, gde si sad? Misliš li na mene dok si sa njom, ili samo onda kad se vratiš u moj grad, da uđeš u svoju sobu? Ne znam zašto se pitam sve to, nakon svega...

Ne, ne, nemoj pogrešno da shvatiš. Ne volim te. Davno je tebe odneo zaborav iz mog bića. Polako, snalazim se u ovom vremenu, pokušavam da ga pratim kako bih ostala napovršini, a ne da tonem, jer znam da bi me tad spasio onaj ko me voli, a koga ne zaslužujem. Želeo si da zbog tebe pogazim svoju mladost, da prevarim ljude oko sebe i svoje ludo srce.

Jednom sam ti rekla da će doći dan kad će ova mala ranjena ptica oporaviti svoja krila i pobeći iz kaveza tvojih zavodljivih dodira... Dragi moj, taj dan je došao... Zbogom...

Ne može čovek da uči mudrost hodajući stopama drugog čoveka. Padovi i usponi su intimna stvar svake ličnosti. Razlikuju se. Iskustvo se računa... I učenje. To je jedini pravi put. I zato ne skrećem sa svoje postavljene staze. Makar ona bila stranputica, makar pogrešila, znaću da sam probala. I neće mi biti žao jer pokloniti nekom svoje srce ne znači ostaviti ga onom drugom pod stražu. Samo reka života može da zadovolji žeđ naših srca. A snovi? Snovi ostaju čoveku kad izgubi sve, pa čak i nadu. Lagali su oni, koji su kazali da je čovek gubitnik ako se ne nada. Moje skromno mišljenje je baš obratno...

Važno je stajati zajedno, ali ipak ne suviše spojeno...

Jer i stubovi hrama stoje odvojeni. I hrast i čempres ne rastu u senci jedan drugome...

Pogled sakriven iza dima cigarete... Jak miris crnog parfema i neka lagana muzika... I jedan davno zaboravljen osećaj u mom delu... Potreba da nekom ponovo pripadam, da se nekom ponovo dam... A ti kao da si savršen da odigraš tu ulogu. Osećam tvoje poglede na sebe. Šaraš mojim telom kao zver kad odmerava svoj plen... Prihvatam tvoju igru zavođenja. Upotrebljavam sve svoje veštine, ali ti me pobeđuješ, osvajaš me... Upala sam u tvoju zamku i sad nemam kud... Dozvoljavam ti da me uzmeš, jer željna sam ljubavi, probuđena je davno ugašena strast u meni. Prolazim prstima kroz tvoju gustu, kao ugalj crnu kosu. Ljubiš me divlje, pohotno, osećam tvoje prste na mojoj koži... Otvaram oči, ali... Tebe nema... Cigara polako dogoreva u piksli, čaša je prazna. Istrčavam napolje, ulica je pusta, samo jedna silueta nestaje u kišnoj noći... Više mi nije do provoda. Bežim u svoju sobu ( Moj beg od realnosti...), i tonem u san jer tamo me čekaš ti... Moj stranac...