Stranica dnevnika

Odakle bih počela...? Više ni sama ne znam da li te želim kraj sebe,ili ne. Toliko puta analizirana tema. Toliko puta preslušana pesma... Sve što sam želela reći prećutala sam. Ponovo...

Nikada neću znati šta zaista želiš...Više nisam sigurna ni da li krišom posećuješ ovaj blog... Ponekad mi se učini da mi to više nije ni važno. A opet ti se nudim, i opet mi zaklecaju kolena kada prođeš pored mene. I opet ti se s' vremena na vreme vratim u život. Kao i nekad, i noćas sedim sama, slušam Jabuku i mislim o tebi. Maštam o Dubrovniku... A onda se setim šta si mi učinio i zamrzim te. A onda te sanjam... Koliko je prošlo? Izdržala sam dugih sedam meseci da te ne vidim i ne čujem, ubedila sebe da ne postojiš, da si bio samo deo jednog leta i da si ispario sa prvim novembarskim kišama... A onda par popijenih piva progovori umesto mene. Bila sam mlada, bila sam luda...Pa šta? U sred mirne vode, pored nekog ko je znao koliko vredim, ja sam želela više. Želela sam buru, želela sam strast i požudu. Od tebe sam to i dobila. Uz par jeftinih laži... Sve što je lepo kratko traje,zar ne skote debeli? :P Govorio si lepo, slušala sam ushićeno. Ceo moj svet bacila sam ti pod noge. Probudio si sva moja čula za samo par dana. Sva moja sigurnost građena pored njega je nestala. I ja sam postala kao ti, lažljiva, lutka za bal, ili šta već... Tiho bi se noću ušunjala u tvoje naručje,i sa prvom zorom nestajala... A onda hladan tuš... Ledene kapljice realnosti ledile su moju kožu, stvarale bol... Odbijala sam te, previše ponosna da pređem preko izgovorenih reči. Vređala tvoj ego, znam, znam dušo, Lava to zaboli... I nisam dobila ništa... Nisam osetila sladak ukus pobede, ništa... Samo prazninu negde duboko u sebi. A ni ti srećo, nisi naivan, sa svojim dvadeset i nekom umeš da uzvratiš. Ti, najveći frajer našega grada, da te gazi klinka? Ma daaaaaaj.... Do kada ćemo igrati tu igru mačke i miša? Mi jednostavno nikad nećemo imati ono što drugi ljudi zovu veza, zar ne? Mi smo samo još jedni u gomili onih koji su ćutali onda kada je trebalo govoriti, odlazili kad je trebalo ostati, zar ne? I opet noćas čuvamo noć od budnih... Ti i ja, dva stranca u noći, pripijenih dela, a udaljenih duša... Šta bi se desilo da sam ti rekla da te volim? Da li bi ćutao? Da li bi otišao, ili me čvrsto zagrlio? Nikad neću saznati, moj ponos je po ko zna koji put povređen, ovog puta izgovorene reči su preteške, da bi se vadili na afekat besa... Ovog puta nema nazad, ovde je kraj....Zar ne pederu?

I samo da znaš, ne govorim sa tobom pet minuta, ali to ne znači da neću da te poljubim...