Još jedna u nizu, otgrnuta stranica iz dnevnika jedne maštovite klinke...
Zašto je potreban fiks da bi se čovek digao do Boga? Zašto ljudi piju kafu da bi se spustili, a opet da bi se digli piju neke tablete i puše pečurke? Još uvek mi ništa nije jasno... Dva gola tela u noći bez sna... Snivaj bato, snivaj, nema frke... Sutra će isprazniti tvoju gajbu, sutra će ti slomiti srce... A tada? Snovi bez kraja, možda zadnji fiks, zadnji snovi bez osnove... I šta onda? Tvoje telo trune u nekoj ćuzi, a ona prodaje telo za novu pečurku, i tako sve u krug... Samo ti sanjaj, a mene pusti da se vratim svojoj sobi, svom kompu, pusti da sanjam o tebi, pusti da budem opet stara budala....
Zaboravi ovo leto i sve avanture,
vrati se odakle si došao,
i ne vraćaj se više nikada!
Jer ti si od onih što dozvole da ih ponese žar leta,
toplina Sunca i jeftine laži lokalnih devojčica...
Vrati se u svoju sobu,
jer to je tvoj čarobni svet,
poljubi švecu, zagrli jastuk...
Zaboravi trideseti jul dve hiljade i osme...
Sva popijena piva...
I normalno MENE!
(Jer leptiri žive samo jedan dan...)
Ne, ti nikad nisi bio čovek,
ne, ti to nikad nećeš ni biti.
Šta ćeš reći kad dođe tvojih
pet minuta za umiranje?
Šta ćeš reći novom jutru
kad se neka bude nečujno izvlačila iz
tvoje postelje?
Da li ćeš shvatiti šta ti je ostalo?
Ne, ti to nikada nećeš
i ne želiš da shvatiš.
Reći ćeš:
"Ma koliko da se dam ostaje
mi toliko da kažem JA!
Dodaj tu flašu piva!"
I šta posle?
Igraćeš opet u nekom cirkusu
prolaznih artista.
I šta posle?!
Šta te briga,
doći će novi cirkus
i sve do godina za umiranje.
Da li si ikog voleo?
Nikog sem sebe....
Važna je flaša Lava
i to da si slobodan!
To da ne želiš nikog da voliš.
Ti to ne želiš!
Ti to nećeš!
Nikada!!!
Da li posle svega imam snage da te volim?
Večeras ponovo bežim porocima. Alkohol, cigarete... Svemu se danas priklanjam, svemu što bar na trenutak može ugušiti vreme provedeno sa tobom... (Dalje)
Hladni zidovi moje sobe i tišina koja me polako osvaja.. U vazduhu lebde moje misli prepune tebe... (Dalje)
I ako ćutim, ne znači da ti nemam šta reći. U meni ječi toliko toga što bih mogla izustiti, ali ne smem... Možda i ne umem. Strah me je! Možda nećeš razumeti... I ako plačem, ne znači da boli me što odlaziš, znam da ćeš se vratiti. Meni ili njoj, nevažno, uvek se vratiš. Plačem jer znam ovaj put neću preboleti... I ako se smejem, ne znači da sam srećna. Osmehom od tebe skrivam bol koja me razdire. Osmehom zaboravljam prepreke između nas... Ja sam samo dete željno tvog prisustva