Stranica dnevnika

Ova me ljubav podseća na nemirno more, a ja kao neiskusni mladi mornar, lutam njegovim prostranstvima... (Dalje)

Koračam bosa tvojim tragom!

Priljubljujem usne uz tvoju praznu čašu...

U tvom odelu tražim odlutalu toplotu.

Pogledom dotičem sve što si ti gledao.

Ispisujem ti ime, izgovaram ga tiho,

blagosiljam dane kad čuvaš svoje zdravlje.

Ponavljam sve mazne reči koje smo ikad rekli.

Sećam se zaveta tvojih očiju,

tvoj se poslednji dodir ne odvaja od mene...

Sa svakim danom se suočavam umorna srca,

tromih nogu.

To što smo razdvojeni pola mi odnosi snage.

A ostatak mi treba da bih te sačekala...

Dok maestral lagano provlaci svoje njezne prste kroz moju raspustenu kosu,

a sunce svojim posljednjim zrakama daje ruzicasti odsjaj mome licu, gledam u to more koje kao da gori pod plamenom velike uzarene kugle koja se polako gasi....opet ostajem bez teksta, opet me zalazak ostavlja bez rijeci....

A more...mrzim ga.... ono je krivo za sve, za svaku moju suzu, za svaki moj bolan krik, za svaku ranu koju cu nositi na dusi dok sam ziva.......

Sve je tako mirno i tiho, samo negdje sa sredine uvale dopire zvuk motora stare barke koji ne remeti taj mir vec se tako prirodno ukalpa u kasno jesenje predvecerje......

Naizgled sve je tako savrseno, to crveno more, taj maestral koji mi mrsi kosu, taj krik galeba i muzika barke....sve je kao iz bajke, romanticno.....ali daleko je od toga....

Opet gledam u more, i opet proklinjem svu njegovu dubinu, sirinu, predivnu modru boju, svako zivo bice kojemu je more dom...iako sam sa sve cetiri strane okruzena morem, zarobljena na otoku, mrzim ga a kad se samo sjetim koliko sam ga voljela, obozavala, bila u njemo bas onako kako bi se reklo «svoj na svome».....

Ali ne...zaklela sam se sama sebi da nikada vise moja stopala nece zapljuskivati valovi, da se moje tijelo nece presijavati u moru na mjesecini....nikada vise necu zaplivati tim modrim prostranstvom....nikada.....ne mogu...more je krivo jer te vise nemam.......otelo mi te..bilo je ljubomorno na sve sto smo imali, a imali smo previse, nesto vece od prijateljstva, nesto jace od ljubavi...imali smo ono o cemu neki ljudi mogu samo sanjati....

Bio si stariji dosta od mene, ali nikada nismo dopustili da godine stanu na put nasoj sreci, nasoj ljubavi....bio si mi ljubavnik, ljubav, ali prije svega prijatelj....

Znao si svaku moju pogresku, svaku moju laz, svaku moju prevaru, svaki moj grijeh, znao si sve o meni i nikada me zbog nicega nisi osudjivao.....sve sam ti govorila...znao si da nisi jedini u mome zivotu.da imam jos nekoga, znam da se nisi s time slagao ali si me pustio da radim sta me volja i da ti se svaki put vracam kada me slome tudje lazi, kada me dotuku bolne prevare, kada mi okrenu ledja i slome krila....bio si moja sigurna, najsigurnija luka, moje nebo i moj zrak...uvijek si bio za mene tu! Kada god sam te trebala, nikada ti nije bilo tesko prevaliti ni 300 kilometara da me dodjes utjesiti, poljubiti i uspavati u svome narucju.... a sada tko ce me sada tjesiti, tko ce me sada ljubiti, uspavljivati.....kome cu sada prolaziti prstima kroz plave uvojke, kome cu sad u ocima gledati dva jezera??? Kome???? Bože, zašto????? Zašto bas ti?

Nemogu, iako sam ti tisucu puta dala obecanje da necu plakati ako ti se sto desi, znas da nemogu zaustaviti suze! Nemoj se sada ljutiti na mene.....

Kada bih imao jedan komadic zivota, dokazivao bih ljudima koliko grese kada
misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada
prestanu da se zaljubljuju.

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta,
i podario mi komadic zivota, moguce je da ja ne bih kazao sve sto mislim, ali
nesumnjivo bih mislio sve sto kazem.

Stvari bih cenio, ne po onome sto vrede, vec po onome sto znace.

Spavao bih manje, sanjao vise, shvatio sam da svaki minut koji provedemo
zatvorenih ociju
gubimo sezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok
ostali spavaju. Slusao bih druge kada govore, i kako bih uzivao u”sladoledu od
cokolade”.

Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno izlagao
potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu.
Boze moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao da
izgrije sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama. Jednu Benedetijevu
poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja.
Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni
poljubac njihovih latica...Boze moj, kad bih imao jedan komadic zivota? Ne bih pustio da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih
zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju
kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete.
Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu vec sa zaboravom.
Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi... Naucio sam da citav svet zeli da zivi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreca u nacinu savladavanja
litica. Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom sakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatilo zauvek. Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od
vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu na zalost poceti da
umirem...



Gabriel Garcia Markes

Девојка је чекала авион у чекаоници једног великог аеродрома. Пошто је требала дуго да чека, одлучила је да купи књигу и да прекрати време до поласка авиона.

Поред књиге, купила је и пакетић кекса. Села је у чекаоницу. Поред ње била је столица са кексом, а са друге стране седео је господин, који је читао новине. Када је она узела кекс и господин је узео један кекс. Она се шокирала, али није ништа рекла.
Наставила је да чита књигу, а у себи је помислила: ма гледај ти ово, да само имам мало више храбрости, до сада бих га већ ударила. Сваки пут када је она узимала кекс и господин, који је седео поред ње, не обазирући се, узимао је кекс.

Наставили су тако, док није остао само један кекс у пакетићу. Девојка је помислила, шта ли ће сада да уради? Човек узе тај кекс и подели га на пола.

Девојка је била шокирана. Покупила је своје ствари, узела књигу и пошла у другу чекаоницу. Нашла је друго место где није било никога поред ње. Када се мало прибрала и када је прошао бес, отворила је торбу да врати књигу и у торби је видела пакетић кекса, који је био нетакнут.

Постидела се као лопов и тек тада је схватила да је кекс, исти као њен, био од господина, који је седео поред ње, али који је без шокирања, нервозе или препотенције поделио и свој последњи комад са њом, сасвим супротно од ње, која се чак осећала повређеном у сопственом поносу и осећањима.


Колико пута смо у нашем животу појели туђ кекс, а да тога нисмо били свесни и никада нећемо сазнати. Пре него што дође до брзоплетог закључка, пре него почнете да мислите лоше, погледајте са пажњом детаље. Врло често ситуација није онаква како нам изгледа на први поглед.



У животу постоји пет ствари, које не могу да се врате:


1. камен који је бачен,

2. изговорена реч,

3. пропуштена шанса,

4. време које је прошло, и

5. љубав за коју се не бори

...ekvinocijum...

« Najbolje godine ovog života mog, sjajne i rđave, samo su kliznule, ko sila Dunava pod senkom Tvrđave... »

E, da... Najbolje godine mog života mi prolaze kao tmurni jesenji dani. Sunce sija, djevojke kao gorske vile se šetaju ulicama, prate ih požudni pogledi momaka, ah, ti prvi zaljubljeni pogledi... Sa nekim smješkom koji više prikazuje moju ogorčenost nego radost, ih posmatram. Ne mogu da se ne smijem. Kako su samo nevini, oduševljeni, zaneseni tim opojnim ljubavnim žarom, snovima o nekoj idili... Davno, nekad davno sam i ja bila takva. Zavodila bisernim osmijehom, provocirala crnim očima. Ranila mnoga muška srca, ali bila i ranjena. Voljela, ali i bila voljena. E, pa ljubav mora i da zaboli... I svaki put bi se podigla iz pepela kao feniks i nastavila dalje. Sve je do jednom, dragi moji... Sada – sve je drugačije.

« Al marim ja, to su samo kapi vremena, prosute ko šaka semena po širokoj njivi Gospodnjoj... »

Da li je gotovo sa svim? Sa onim slatkim iščekivanjima pred izlazak sa Njim, koji su samo odavali koliko sam naivna bila? Je li više nikad neću čuti tvoja obećanja, je li više nikad neću povjerovati u njih? Jedino u što sam sigurna jeste da je gotovo sa potpunim predavanjima osobama koje ne bi uopšte trebali biti dio mog malog kosmosa. Niko se više nikad neće uvući pod moju kožu. Nikome više neću predati u ruke zlatne ključeve mog srca. Nikome više neću dozvoliti da mi se previše približi. Očito, to neko nije znao cijeniti...
Šta sam ja za njega? Refren jedan, tužan i tih. Jedna mala garava, još jedna u nizu koja ga je voljela. Ma, ne....to bi bilo previše... List, koji u parku padne pored vas. Kamenčić, kojeg slučajno gurnete nogom. Prolaznica, koju u gužvi okrznete ramenom. Ona, koju svaki njegov beznačajni, hladni pogled, obični pozdrav ili pristojni, učtivi osmijeh sve više rani i podsjeti na to da on više nije njen, on više nije njen...

« O, marim ja! Gde su sada davni nemiri, razigrani beli leptiri, dani zvezda poklonjeni njoj, zauvek? »

Vrijeme leti. Stvari teku, ljudi dolaze i odlaze iz mog života...a gdje sam ja? Na pola puta tek, ali zaustavljena. Ne mogu dalje... još sam negdje u prošlosti, negdje u nekoj 2004., u nekom miholjskom letu... Da, bliži se i ta naša godišnjica. 21.8., kao da je jučer bilo... Ne želim ni da mislim kakva ću biti taj dan. Sjećaš li se, pile moje, kad si mi govorio da ti je san da djevojku svog života oženiš na dan na koji si je prvi put poljubio? Mislio si na mene, bio si ubjeđen da sam ja Ta; i ja sam mislila da sam pronašla ono zbog čega vrijedi živjeti. Ja i dalje mislim tako; a ti, dragi moj, ti si davno prestao... I zaboravio...
Da, gdje su sada davni nemiri, vrijeme zvijezda poklonjeno...njemu? Gdje su? Prohujali s prvim vihorom, zaboravljeni kao neki otužni, požutjeli dnevnik iz četvrtog srednje, isparili i nestali kao teški miris zemlje nakon ljetne kiše. Eto gdje su... Negdje u kosmosu, lebde i očajnički vape za mojom i tvojom dušom, samo sa jednim ciljem pred očima – da ih opet spoje u jedno, da njihove sudbine ispletu tako da se nikad više ne razdvoje; da svoje jedro spustiš u moju luku, da moja duša koja godinama luta beznađem konačno nađe smiraj u tvom domu... Gdje su ti dani, vrijedni zlata? Negdje u prošlosti, ostavljeni, zaboravljeni, kao i ja...

Jednom svakom mali nijemi slavuj doleti na prag... Moj mali nijemi slavuju, gdje si? Doleti na moj prag... Ako u ovakvom nostalgičnom, oproštajnom trenu nije pravo vrijeme, kada jest?

« Bolje nije moglo... »

Moglo je, pile moje, moglo je mnogo bolje...

...MyLada...

Kao što je navedeno, svi tekstovi sadržani u ovoj kategoriji nisu moji...Autori su možda nepoznati,jer su tekstovi nađeni po forumima i internet stranama.Razlog zbog kog se nalaze ovde jeste moja želja da sa vama podelim redove koji su mene impresionirali...Poneki mi je dao inspiraciju za neke moje tekstove...:)

E dragi moji blogeri, ne znam koliko je ova pesma poznata, ja sam je "dobila" od bivšeg kao posvetu...

Uživajte...

"Živim u iluziji,bebo,

meni samo znanog sveta,

ovaj život mi škodi i još

poput naivnog deteta,

stidljiv zauvek,

još uvek isti takav,kakav sam,

al' se ne stidim,

a ko me ne skonta bolje,

nek se čisti,

u meni više ne postoje misli,

već samo jedna misao,

usmerena ka tvojim slatkim ušima,

i sada saslušaj me molim te...

Za reč ljubav znao sam,

a ovo je veće,

hvala Bogu pa sam te našao,

pa si me našla,

2901 i naša priča je pošla,

i ti si došla,

pustila me da uđem u tvoj život,

u tebi video bar sve predivne stvari,

uz tebe shvatam da ne

ništa ne može biti tako crno,

sa tobom sam na javi,

ja više ne sanjarim,

sada sve što zamislim 

sa tobom hoću da stvorim,

samo tebi verujem, 

nemoj da me povrediš,

jedna misao u glavi ćeš večno biti ti,

i da se opet rodim

ti jedina bi bila,

i anđeo na nebu,

kad bi mi budu dali krila,

ja biću deo tebe

koji oduvek si snila...

I RECI KUDA VODI ŽIVOT, SRCE

AKO NISI TU,

I KOLIKO VREDE REČI,

KADA GLEDAŠ ME U SNU?

Moj strah su osećanja,

s' njima vrtim se u krug,

i pored svega shvatam

TEBI DAJEM LJUBAV SVU...

Samo zatvori oči ne boj se,

pruži ruke čuvam te,

te noći radosne,

za tebe čuvam osmehe,

sa tobom sve prosto je,

ovaj život jedan je,

tebi ga poklanjam,

voliš me - volim te,

dve reči medene,

slušaj me, molim te,

za tebe i uvek tebi,

ja drugačije ne umem,

i sve ostalo je postalo strano,

samo tebe razumem,

sa tobom ne želim nikada da stanem,

pred tobom,kao pred Bogom,

i sve je tako predivno 

kad me pogledaš u oči

ruka u ruci, naši koraci,

koji nas vode našim putem bilo gde,

samo da sam sa tobom drugo nevažno je...

I zato shvati, znaj, da sam ja

za tobom lud, ne sumnjaj u mene,

jer samo s'tobom moj je put,

cenim te i volim hvala srećo 

što postojiš...

Do kraja mog puta

hoću tebi sve da poklanjam,

moja jedna jedina,

ja te obožavam...

RECI KUDA VODI ŽIVOT,SRCE AKO NISI TU,

I KOLIKO VREDE REČI KADA GLEDAŠ ME U SNU?

Moj strah su osećanja,

s' njima vrtim se u krug,

na kraju svega shvatam,

TEBI DAJEM LJUBAV SVU...

I sve se vrti oko tebe,

i svet se vrti zbog tebe,

srce kuca samo zbog tebe,

i sve samo zbog tebe,

i ti si moj razlog,

i sve moje želje,

ti si moj život,

ja ne mogu bez tebe...

P.S. I love you...

P.S.1. Izvinite ako negde tekst nije tačan...:((

Sanjao sam noćas tvoje svatove,

video za njima oblak prašine,

a u tvome oku iskru što te odaje,

laži sve,al' mene nemoj, ne...

Video sam ljude što te kupuju,

i za tvoju sreću kako lumpuju,

i tvome oku suzu što te odaje,

laži sve, al' mene nemoj ne...

Jer si ti k'o i ja sreću davno izgubila,

pa je tražiš na dnu srca ali nema je...

Jer si ti k'o i ja ljubav davno izgubila,

pa je tražiš na dnu srca ali nema je...

Video sam ljude što te kupuju,

i za tvoju sreću kako lumpuju,

a u tvome oku suzu što te odaje,

laži sve, al' mene nemoj ne...

Jer si ti k'o i ja sreću davno izgubila,

pa je tražiš na dnu srca,

ali nema je...

Jer si ti k'o i ja ljubav davno izgubila,

pa je tražiš na dnu srca,

ALI NEMA JE....

P.S. I still love you...

Ponovo si ušetao u moj život. Pokušao da ukradeš ono malo mog bića. Da srušiš sve ono što sam izgradila nakon tebe.

Pokušao si da zgaziš ono malo časti što mi je na kraju ostalo... Kako sad da ti verujem, kako kad si slomio svaki delić mog srca, odlazeći ponovo njoj? Rasturio mi sve što sam sa njim izgradila, a onda nestao, vratio se svojoj maleckoj, a meni uništio... Izgubila sam njegovu ljubav, poverenje... I sada nakon toliko vremena, kada si ostao sasvim sam, dolaziš, naravno nenajavljen ( na to smo već navikli,zar ne? ) i pokušavaš da obiješ odaje moje duše...Ne, stani...Ovog puta ne dam se...Ovog puta neću i ne želim ispasti naivna. Ne pada ova mala više na tvoje slatkorečive, srceparajuće laži...

Ne, nemoj govoriti da si me sanjao, ne, nemoj mi puniti glavu lažima da sam ti nedostajala... Ja u to više ne verujem...Ah, i to tvoje: "Volim te, mršavi pederu!" zvuči smešno... Nikad nisam razumela muškarce koji se trude oko onih devojaka koje ne mogu imati... Zaista,dušo zašto se trudiš, nikada me nećeš imati kao on. On je taj koji zna svaki pedalj mojih misli, on je taj koji me ima celu, i moju dušu, i moj um, i moje telo. Ti to nikada nećeš imati. Ti si jedan od onih koji žele sve, po svaku cenu, oni koji mrze da gube...Kako ne vidiš da si ovu igru davno izgubio?

Znam da ove redove čitaš kradom, noću kad se ušunjaš u svoju praznu sobu... Znam da željno iščekuješ svaki moj novi članak o tebi. Evo dragi, izvoli čitaj... I ne, dušo ne volim te, "Ja samo volim malo da se švalerišem!!!" Boli, jel da? Sada znaš kako mi je bilo... Zbogom srećno ti bilo...

Tvoj mršavi skotić... :)))

" Putujem. Na nekoj stanici izađem, nikad ne ostajem. Jer ova pruga je pustinja a voz samo jedan. Putujem toliko godina, a kondukteri neće da da kažu gde sam krenuo, ni gde ću da stignem..." Frano Baras  (Dalje)

Da je ljubav prosta, onda ne bi bilo ni muke, ni patnje. Ne bi postojali oni čuveni, pomalo otrcani leptirići u stomaku. Ni velikih ljubavnika kao što su Romeo i Julija, možda ni mojih redova posvećenih svim mojim malim i velikim ljubavima..

A ni ona sama po sebi, Ljubav, ne bi imala toliko draži i slasti. Čovek misli da će razumom da raščisti sa dotadašnjom ljubavlju koja ga je povredila, zabivši mu nož tuge do dna srca... Misli, pa donese odluku i raskine. I onda tek srce počne da ga muči. Jer Ljubav nije stvar mozga. Ljubav je stvar srca. A čovek može da vlada svim svojim organima izuzev sa srcem, koje živi, umire, kuca, pati ili se raduje samo za sebe, bez čovekove volje. Ko od nas može sam sebi, to jest, svom srcu bilo šta da zapoveda? Da mu, na primer kaže: "Sad ću da se radujem, danas ću malo da patim"? I radovanje i patnja, same od sebe dođu i nastane se u našim srcima. Baš kao i sama Ljubav.

P.S. Dragi moji Blogeri, mislim da svi znate za one "zabačene" sajtove na koje slučajno nabasate u sred noći tražeći nešto. Upravo na jednom takvom sajtu sam i ja našla ovaj tekst, i rešila sam da ga podelim sa vama. Autor ne postoji, tj., nije imenovan... Ja mu se izvinjavam na krađi i nadam se da će vam se kao i meni dopasti.

Vaša,

Bolodmarcipana...

Da li je ogroman put do sreće, ili je tu ispred nas da nam kaže zašto, kako umemo, a ne razumemo naše srce?

Da li si još tu, bliz, nije mi važno, jer ti mi ne možeš pružiti spas... Toplina ljubavi, zagrljaj, nežna reč, uz tebe to samo na tren mogu osetiti, kao one večeri kad si mi pevao stihove Galije i kleo se da me voliš. Koliko sam samo volela tu noć, tvoje oči...TEBE! Kasno sam shvatila da je sve bila samo ordinarna laž, da ti nisi ništa bolji od drugih. Kasno sam shvatila da ti nisi moj, ko zna da l si to ikad i bio! Da li je to sad važno? Sad, posle toliko godina, kad zaborav odzvanja polako, kao sat u pola noći? Da li je važno i to što si stariji? Samo sam ja verovala u našu budućnost, u ljubav koja je kradena, istrošena i izgubljena u nekom drugom srcu.

Mnogo puta se zapitam kako si, gde si sad? Misliš li na mene dok si sa njom, ili samo onda kad se vratiš u moj grad, da uđeš u svoju sobu? Ne znam zašto se pitam sve to, nakon svega...

Ne, ne, nemoj pogrešno da shvatiš. Ne volim te. Davno je tebe odneo zaborav iz mog bića. Polako, snalazim se u ovom vremenu, pokušavam da ga pratim kako bih ostala napovršini, a ne da tonem, jer znam da bi me tad spasio onaj ko me voli, a koga ne zaslužujem. Želeo si da zbog tebe pogazim svoju mladost, da prevarim ljude oko sebe i svoje ludo srce.

Jednom sam ti rekla da će doći dan kad će ova mala ranjena ptica oporaviti svoja krila i pobeći iz kaveza tvojih zavodljivih dodira... Dragi moj, taj dan je došao... Zbogom...

Ne može čovek da uči mudrost hodajući stopama drugog čoveka. Padovi i usponi su intimna stvar svake ličnosti. Razlikuju se. Iskustvo se računa... I učenje. To je jedini pravi put. I zato ne skrećem sa svoje postavljene staze. Makar ona bila stranputica, makar pogrešila, znaću da sam probala. I neće mi biti žao jer pokloniti nekom svoje srce ne znači ostaviti ga onom drugom pod stražu. Samo reka života može da zadovolji žeđ naših srca. A snovi? Snovi ostaju čoveku kad izgubi sve, pa čak i nadu. Lagali su oni, koji su kazali da je čovek gubitnik ako se ne nada. Moje skromno mišljenje je baš obratno...

Važno je stajati zajedno, ali ipak ne suviše spojeno...

Jer i stubovi hrama stoje odvojeni. I hrast i čempres ne rastu u senci jedan drugome...