Stranica dnevnika

 Mislim da je pravi trenutak da bar jedno svoje škrabanje posvetim ljudima koji nisu odustali od mene, čak i onda kad sam bila đubre, a ne čovek, onda kad su svi drugi okrenuli leđa, a oni otvorili svoja srca. 

I onda kad sam svojim bolom gurala sve drage ljude od sebe, kad su mi važniji bili zidovi prazne sobe, oni su strpljivo čekali, verovali u mene. Znali su da moram te dane preživeti sama, da sama moram dobiti taj rat sa tugom koja je kidala moje srce...

I danas kad sam ponovo tu, sad kad se ponovo smejem, znam da je su oni razlog zbog čega sam nasmejana. I sve ružne reči koje sam čula na svoj račun večeras, po prvi put u životu nisu me pogodile, po prvi put nisam pobegla i zaplakala... Jer, kad vidim njih troje, shvatim koliko ja samo zbog njih stvarno vredim...

Ludo, Coko, Micifore hvala vam na svemu...Voli vas vaša Čupava....

Jutro je, budim se... Trudim se da otvorim umorne oči. Koliko dugo sam spavala? U poslednje vreme, čini mi se da sam prespavala većinu svog dana. Lenjo, gotovo da se vučem ustajem iz kreveta. Na ogledalu u kupatilu vidim neku nepoznatu osobu. To nisam ja. Ova devojka možda malo podseća na mene, ona je samo bleda senka nečeg što se davno zvalo mojim imenom.

 (Dalje)

Opet sam te sinoć sanjala... 

Stojiš ispred mene u svom maturskom odelu. Smešiš se... Gledaš me tim tvojim zelenim okicama nežno i očaravajuće kao nekad...

Čujem tvoj glas, i kao nekad čujem stihove koje si mi recitovao. Jesenjina, Dučića... I kao nekad ponovo te slušam kao omađijana, nemajući snage da se pokrenem... Osećam kako mojim telom putuje neka čudesna jeza. Uživam... A ti i dalje stojiš tu preda mnom, i kao da uništavaš svaki delić ovog bola koji me osvaja, kao da brišeš svaku isplakanu suzu sa mojih obraza. Uvek si to činio. Uvek si imao tu moć da me nasmešiš u onim najgorim trenucima kada sam mislila da je čitav svet protiv mene. Samo si ti umeo da razumeš moja "glupava" razmišljanja i da odgovoriš na sva ona blesava pitanja... Istrepeo si sve one sate mog sviranja gitare...Kad se samo setim. 

Oprosti srećo, ne plačem više, nemam snage za to... Živim od uspomena. Govore mi da nastavim dalje, da izađem iz sobe, ali još uvek nisam spremna za to... Još uvek sam ranjiva i plašim se nekih novih početaka... U kojima znam neću sresti tebe...

Pružam ti ruke, ali sve što sam ti bliža, sve više osećam kako mi se izmačinješ i lagano nestaješ... Budim se... Novi dan se rađa... Možda donese nešto novo...

Od našeg rastanka, milion puta sam pokušala da  napišem stih... Ne vredi, ne ide... Uzmem olovku, zapalim  cigaretu... I? I ništa... Papir je prazan, a ja nema...O čemu bih pisala? 

 U meni nema više ničega. Čak su i suze otišle od mene, prazna sam... Šuplja... Ne osećam ništa. Ne viđam nikog... Ni Sala, ni Maju, ni Đoleta... Samo ponekad noću, dok drugi spavaju prošetam gradom. Prođem naša mesta. Sednem na klupu, na onu našu, "u mraku". I ćutim. Ponekad brojim zvezde... Pitam se da li zaista postoji raj? Da li si gore? I onda se setim našeg prvog susreta...

"Mali jel postoji ljubav na prvi pogled?"

"Postoji, ako u nju veruješ..."

"Pa šta onda čekaš, poljubi me..."

Bili smo obični, a opet jedno drugom previše posebni i dragoceni... Sve naše trenutke sakrila sam u jedan kovčeg... Ne dam ih nikom. Tek onda kad ostanem sasvim sama u svojoj sobi, sklopim oči i pustim ih preda me... A uspomene poput senki igraju po zidovima. Zidove sam okrečila u crveno. Da me podseća na ljubav, na tebe. Po njima ispisala onu našu...

"Laku noć moja mala barbiko...."

Laku noć voljeni moj... Bolovi su prestali, patnje nestale... Patim, ali me teši jedna misao...

Znam da si dobro, da te više ništa ne boli...

Zauvek tvoja čupava...

Svaki dan je isti kao prethodni...Prazan, jednoličan... Kiša pada kao  i juče, kao i pre neki dan... 

Ne mogu više da sedim u sobi... Guše me pesme na mom kompu, guše me naše slike... Izlazim napolje, mada ne znam ni kuda sam krenula... Kažu da to u stvari nije ni važno...Uvek se negde stigne. I ja lutam, koračam ovim malim gradom, u kom sa kraja na kraj tričavih 15minuta. Zar je to uopšte važno? Da li je uopšte važno i to što sam pokisla kao miš, i to što nemam kišobran. Ništa više nije važno, tebe nema, otišao si zauvek i ostavio me da se sama borim sa ovim zlim jezicima, pokvarenim ljudima... Teši me samo jedna misao, sada ti je dobro, sad su svi tvoji bolovi i patnje utihnuli i iščezli... I ako postoji raj, znam da si gore. Znam da uživaš u svim nebeskim lepotama. I znam da upravo sada me posmatraš i brineš za mene... Nemoj... Ako si gore, reci Bogu da mi oprosti što više ne verujem u Njega. Nek mi oprosti ali ja više ne verujem ni u šta... Tvoja majka, njene suze... Tvoj otac i njegov bol...

Stigla sam na kraj mog puta. Stojim pokisla pred tvojom slikom... I znam da uzalud ljubim ovaj hladni mermer, znam da to ne možeš osetiti, ali i dalje klečim. Znam da ne voliš kad plačem, ali suze su jače od mene...

Spuštam ruže, crvene, baš kao one za moj 18. i odlazim...

Kao po navici okrećem broj, i opet čujem isto...

"Pozvani korisnik trenutno nije dostupan"....

Nedostaješ mi.... 

Ah...

Šta da mislim?

Da li je ovo stvarno ljubav,

ili samo čežnja probuđena u meni,

za  tvojim dodirom

i očima boje zrelih maslina?

Čista retorika...

Ne dobijam odgovor.

Samo četiri zida moje sobe,

redovi posvećeni tebi,

i pogažena reč....Sa tobom više nikada...

Ma koliko puta to izgovorila,

oboje znamo da ću ti se vratiti.

Zašto?

Opet tišina.

Ne znamo odgovor.

A i ne bitan je...

Važno je da sam tu,

važno je samo da te ljubim,

da osećam miris tvoje kože

i to je to...

A sutra?

Ma briga me za sutra,

tražiću odgovore,

kajati se...

A sad me voli,

učini me svojom,

učino živom...

Plakaću sutra.

Nije ovo ljubav... Nije, znam... Ovo je samo zaljubljenost, opsesija. Znam ja šta je ljubav... On je moja ljubav. On koji me je podigao iz pepela, on koji mi pruža sigurnost, podršku na svakom koraku, on koji predstavlja moju mirnu luku. 

A ti... Ti si se pojavio i za samo par dana probudio u meni davnu zaključalu strast, požudu. I sad, poput divljih duša, poigravam se na njivi Gospodnjoj, trčim u zagrljaj nemogućem, svesna da prelazim granicu nedozvoljenog, ne pitajući se, da li to vredi? Mi nikad nećemo biti MI! Zauvek će u  našim srcima ostati jedno TI i jedno JA, i za par godina, u onim prokleto toplim avgustovskim noćima zadrhtaće telo. Nećeš mi se setiti lika, ni ja tvog, ali negde u nama probudiće se želja, ista ova strast koja i sada zavarava naša srca i naše umove.

Ne volim te, ali zašto onda osetim ljubomoru kad mi kažeš da si sa njom, zašto onda toliko žudim za tvojim dodirom? Zašto, ako te ne volim, obožavam onaj trenutak kad se naša tela stapaju u jedno? Mnogo gubim sa tobom znaš li to? Osećam da ću ga izgubiti, da će me napustiti zbog ove moje sulude želje da ponovo budem tvoja. Nije to zaslužio. Ni on ni ona. Ali opet me privlači tvoja soba i stihovi Jabuke na tvom kompu. I svi oni sati provedeni na tvojim grudima. Govoriš kako ćeš je ostaviti, a oboje znamo da je to samo laž, besmilica. 

Grliš me sve jače, govoriš da sam ja tvoj mršavi leptir, tvoj mali skot, koji je ušao u tvoj život iznenada i naučio te kako se anđeli vole, kako se đavoli ljube.

Dosta! Prestani! Ne volim te... I tačka. Pusti me da se vratim u svoju mirnu luku, zaustavi ovu buru u meni, hoću da spustim svoja jedra.

Čuješ li? Ne volim te!!!!

Ali, zašto onda još uvek pišem pesme o tebi?

Stvoriše me da imaju nekog,

da postanem nešto!

Čuvaše me od pakosnih ljudi,

Sunca i naleta vetra.

U ruke bebi gurnuše pero i rekoše:

"Postani sine neko!"

Umesto plišanog mede

za prvi rođendan dobih Bukvar,

i blagoslov da postanem nešto!

Dvorište i cvrkut ptica videh retko,

glavno je postati NEKO I NEŠTO!

Dobih violinu da učim pesmice

za mamine prijateljice,ali ja rekoh:

"Neću violinu, hoću gitaru!

Ja hoću da budem NIKO I NIŠTA!"

Infarkt i koma uđoše u tela

mojih dobrih roditelja.

Sada živim život svoj

i ne smeta mi što nisam NEKO,

slušam "čupave drekavce",

nosim ispcepane farmerice,

i baš me briga.

Ko me voli, voli me,

a ko ne i za to me briga.

Ne brinem da li ću postati NEŠTO,

živim za sebe,

i slušam ležeći u šumi

kako raste pečurka.

Mirišem cveće, i cvetam od sreće.

Pijem pivo i ubijam vreme.

Brojim pikavce u piksli

i izluđujem dobre ljude oko sebe...

ALI TO SAM JA!

Na stolu, kao i uvek

dve flaše Lava.

Ti si tu...

Sediš pored mene,

pričamo gluposti,

uputiš mi po koji osmeh.

Čovek ponekad pogreši.

Ja sam u tvom zagrljaju.

Ljubiš me sa žarom.

Nije mi važno da li me voliš.

Važno je da si tu.

Niko te ne pita za osećanja.

Pitam se da li su i moja stvarna.

Važno je da smo zajedno i

da lečimo tuđe rane.

Reče da sam dobila više

od onih što nisu tu.

Pitam se šta si njima dao,

i da l' je stvarno tako?

Ma, zar je važno?

Mi smo zajedno...

I to je dovoljno.

Jednom kad osetiš potrebu da bude neko kraj tebe, nko ko će ti reći Volim te, i jednom kad ne bude bilo budale koja je budna u ovo doba noći, shvatićeš šta ti je ona značila. Shvatićeš sve gluposti ovog sveta skupljene u devojci koja te je volela. Otćićeš svom dragom kaktusu, ali da li će on biti živ? Možda, jer kaktus  ne moraš zalivati obavezama. Nemoj ga, molim te, zaliti suzama, jer biće kasno, jer on je mrtav, mrtav od prvog dana jednog novog cirkusa, na jednom novom mestu. I šta posle? Tada te neće nervirati kad ti neko prebaci ruku preko ramena, tada ti neće smetati kada neko na silu skida poljupce sa tvojih usana... Da li sam ti rekla da imaš najlepše usne na svetu? "Da, hiljadu puta..."

Tada ćeš možda doći do parka da vidiš svoju "dragu" kako šeta Rokija.

I šta posle? Ništa, idemo iz početka...

Ovde sam bila...

Ovuda prolazila...

Tamo sam sedela,

jer ja sam skitara!

Opet kad te sretnem,

ne reci šveci da sam stranac.

Prevedi meni nepoznate reči,

kaži da me voliš

na sto jezika,

i normalno na mom.

Razmišljaću o vozu ili stopu,

poželeću da ostanem,

ali tamo daleko

neko me čeka, neko me zove.

Pre nego što stignem kući,

moram obići još neke usputne stanice,

i bivše, kao što si ti...

Kada ćeš stati? - pitaš me...

Kada sretnem momka

sa tvojim likom, očima

i tvojom kosom

koji će poći za mnom...

Onda ću ići pravo kući!

Bog je hodao Zemljom pre nego što sam postala...

Bog je mirisao cveće pre nego što sam nastala...

Bog je upoznao ljude pre nego što su razmišljali o meni...

Ali Bog nikada nije ljubio kao ja.

Bog nikada nije voleo kao ja,

i zato me kažnjava surovo...

Zar sam kriva što ima curu?

Zar sam prokleta što ga noću želim kraj sebe?

Zar sam kriva što mi je drag?

Kazni me Bože, kazni,

ali i tebe će tvoj Bog kazniti,

što si nas stvorio jedno za drugo,

a sad nas razdvajaš!

Zašto ljudi jutrom menjaju stvarnost,

zašto ljudi jutrom kreću iz početka?

Nikad ti to neće biti jasno zar ne, budalo mala?

Možda to osećaš a ne želiš da priznaš...

Da li je to ljubav?

Ili nešto jače od toga?

Kad odeš kod njega,

ne reci sebi da si budala...

Zaljubljeno srce je slepo,

a telo koje ga nosi ludo...

Zar ne, o dragi Bože?

Poljubcima ništa, na silu sve...

Zar je važno, na kraju krajeva?

Novo jutro, novi početak.

Noćas sve,

i budala i slepac,

jednog dana žena koje nema.

Postoji li trunka ljudskosti u tebi?

Da, divlji čoveče,

budala ostaje budala.

Da li postoji nešto jače od ljubavi?

Mržnja?

Ne, to jače ne osećam...

Drugi put NE,

i nikada ne...

Ne gasi svetlo kad kreneš.