Večeras sam posle toliko vremena, ponovo gledala zvezde... Onako zamišljeno, zavaljena u svoju omiljenu pletenu fotelju, sa cigaretom u jednoj, i čašom vina u drugoj ruci... Naravno, omiljena plejlista puštena na Winampu... Koliko je prošlo? Premalo...? Previše? Osećam tu si... Samo kad bih pružila prste ka tebi, gore visoko... Osetila ih dodir tvojih mršavih prstiju. Ispred mene naše slike... Kako smo dobar život živeli... Ti moj Sleepy i tvoja ja, Crazy... I sva naša popijena piva u V., i sve prebrojane zvezde na Brdu... I moje gluposti, i tvoja gitara...I sve ono naše... Prošlo je dve godine kako te nisam videla... Prošlo je dve godine od poslednjeg dodira... Od onog čuvenog: "Ustaj bagro, podne je..."
Znaš, u onim najgorim trenucima bola, mog malog,samo mog pakla, mislila sam da neću moći da ti oprostim što nećeš moći da prisiliš sebe da ponovo obučeš svečano odelo, što nećeš moći da nateraš sebe da naučiš narodnjake i da igraš kolo zbog mene i mog najsrećnijeg dana... I tad si mi nedostajao... Bolelo je i tog dana što nisi tu, da me ukradeš, odvučeš u neku sobu i očitaš lekciju... Obrišeš suze i kažeš: "DOSTA! Sad se smej..." ... Toliko toga smo hteli zar ne? Da li je bilo previše....? Tu je, uspela sam... Sustigla sam svog nedodirljivog anđela i uspela da mu budem saputnik... U njemu sam pronašla sve... Sve ono što sam tog leta izgubila... I večeras je tu... Pridružuje mi se u mom malom ritualu... Briše moje suze... I ćuti, jer zna da mi je to sad najpotrebnije... Da se prepustim bolu, samo večeras... Da se vratim putem prošlosti, i proživim stare dane... Znam znam...Dosta je... Ae još jednom...Samo još večeras... A onda mi slobodno vikni na uvo najglasnije: "DOSTA! Smej se, ustaj matora idemo na pivo..."
baš sam ljuta... Kao što ste i sami mogli da primetite u kategoriji "Obična ljubavna stvar", postovala sam,pored poznatih stihova, i par tekstova nepoznatih autora.
Volim ja tako da zađem po zabačenim blogovima, tražeći valjda još koju usamljenu dušu... Romantično srce... Kako god...I tako opet ja, šaram po internetu, kad ono, bum tras! Moja pesma... I dobro znam, to nisam ja tu postovala... I stvarno sam poražena i ljuta... Šta moja pesma traži pod nekim drugim autorskim pravom, pod nečijim imenom... Ljuta sam, i plačem...On se smeje... I ne razume... Kaže šta sam mogla da očekujem... To je internet... Znam, zvučim kao dete koje se posvađalo sa drugom u vrtiću, koje mu ne vraća omiljenu igračku...Ali moje pesme, moji tekstovi nisu igračke... Ja ih ne pozajmljujem... Osećam se utučeno... Znam da danas ništa više nije pošteno, zar sam jedina poštena? Svaki tekst koji nije moj a postovala sam, potpisala sam pravog autora... A moje pesme se kradu... Stvarno više nije fer... LJuta sam!!!! Ujedam i grizem.... Bespomoćna sam...Dođe mi da obrišem ceo ovaj blog... A kad samo pomislim koliko sam ga dugo pravila, koliko noći provela na njemu... Hm... I šta sad?
Po ko zna koji put otvorila sam mu srce, otvorila mu dušu, pustila ga da u nju zaviri, isprevrće svaki kutak, otvori svaku kutiju...
Kada su svi detalji oko mog preseljenja kod njega, završeni, kada je prošlo svo slavlje i bela haljina male princeze sklonjena u prašnjavi kutak, ispunila sam svoje, davno dato obećanje. Pročitala sam sve svoje misli zapisane u sveskama... Ponovo poživela stare dane, posetila bivše, male i velike ljubavi...Osetila ukus prvog poljupca, i prvog dodira... A on, on je pomno slušao sve moje misli, tiho uzdisao... Nijednog trenutka me nije zaustavio... Sve dok mu nisam pružila zelenu svesku na kojoj je pisalo: "Onom ko mi je sve,i onom kom sam ja ništa..." Eh, znao je, kao što uvek zna sve, da je to za njega... Ćutao je... Nemojte me pogrešno razumeti, ali nisam imala snage da se vratim na početak naše priče. Ne sad, kad je zaista tu, sad kad znam da će tu zauvek i ostati... Uzeo je tu svečicu, požutelih listova, na kojima se ponegde nazirao trag suza. Laganim pokretima prelazio je preko njih, čitajući sve moje boli. Učini mi se da mu vidim suze... Prišla sam prozoru, posmatrajući sneg kako zasipa ulicu. Volim zimu... Volim duge šetnje po snegu. Pogledah u njega... Mesec kao da je znao da baš u tom trenutku mu osvetli lice... Zatvori svesku i pogleda me...Znala sam, kao što nikad nisam znala, šta misli... Koliko ga boli... Svaka moja zapisana misao, svako sećanje na Dubrovnik, na nju, na nas... Nežno mi dotaknu lice...
- Najviše od svega, govorio je tiho, drhtavim glasom, - boli to, što si razumela... Svaki moj odlazak,svaku moju grubost...I što si čekala...
Uhhh... Šta mi se sve nije izdešavalo ovih dana... Više ne znam odakle bih počela... Prvo i za sada najbolnije je to što mi je pao sistem na laptopu, a naravno, ja kao ja, nemam backup i sve što sam ikad napisala, sakrila i čuvala je naravno, izbrisano...Da vam ne napominjem dragi moji, koliko dugo sam tražila moju crnu beležnicu u kom je sačuvana, pored mnogih i šifra za ulazak na blog.rs...
Znate o čemu pričam...O snovima svake devojčice...O Princu, i njegovom belom konju, o ogromnoj haljini iz bajke, o onom toliko puta opisanom,a opet nedovoljno rečenom DA...
Kao mala sanjala sam plaže, more, svetu ceremoniju baš kao iz bajke. Par prijatelja koji su tu, da ovekovče samo naš trenutak, da podele našu sreću. A haljina... Haljina je bila najlepša...Lepša nego Pepeljugina ili Snežanina... Duga, bela, sa tek pokojom ružom od satena... Bordo boje...I isti takav buket...A u njemu ruže crvene, mirišu, opijaju... Ispred nas more...Iznad nas nebo i Sunce...A on, pravi Princ, visok, crn, u belom... Kako sam godinama bivala sve starija, moji snovi dobijali su neku novu sadržinu. Osnova je ostajala ista... More, nebo, prijatelji... I Dubrovnik naravno...
Nedavno, moj lepi crni Princ je, dok sam ja bila na poslu, pronašao moj spomenar iz 19..i neke... Pročitao moje snove, pronašao sebe u tom mom Princu iz snova(tako bar on kaže...) i rešio da sve te moje snove učini stvarnim. Da istka te ružice od satena, da Dubrovniku da ono što zaslužuje. Pohvalu naše ljubavi...(Zvučim li pomalo patetično? Ma baš me briga, tako vam je, kako vam je...)
E sad, znate vi drage moje, ono najlepše pitanje na svetu, koje mi tako željno priželjkujemo, tu situaciju koju sanjamo i činimo što romantičnijom, nestvarnom... Postavio je to pitanje, baš onako kako sam maštala, u najlepšem mogućem trenutku, samo našem... Kažu da svako biće u jednom danu ima svoj sekund, minut ili deo dana koji ga opisuje. Naš deo dana je svitanje. Toliko puta smo ostali budni da bi dočekali novi dan, verovatno u želji da i u tom novom danu budemo MI...Ne ON i JA, već MI... Ljubio me je nežno, dok sam na svojim kapcima osećala toplinu jutarnjeg Sunca...Možda je tek prošlo sedam...Pućila sam usne, kao kakvo razmaženo derište ne otvarajući oči...Tiho je proštaputao da ću poljubac dobiti samo ako ih otvorim...U sobi je mirisala sveža kafa...Mmm...Neću, to nije fer...Ljubi meee... Otvorila sam oči... Na stočiću je stajala kafa i moja Milka 3u1 i... Šta je to? Svetlucavo, malo, okruglo... Nasmešio se... Sve dalje je neopisivo...
- Učini me svojim Princom - rekao je dok je nudio prsten na dlanu...Prsten i sebe, svoju dušu...Meni, samo meni...
Sve dalje...Kao što rekoh je neopisivo...Snovi su ispunjeni,trenutak savršenosti je uhvaćen...Nove Inspiracije kucaju na vrata...A ja? Ja ću i dalje samo formalno ostati vaša bolodmarcipana, i ako za tim više nema potrebe...
Kao i uvek želim vam divan novembarski dan, pun sreće, najbližijih ljudi i mnogooooooo Ljubaviii....:************
Pored svih lepih stvari koje su mi se desile u poslednje vreme, na njih sam nekako zaboravila... Ma nisam ja njih bukvalno zaboravila, nemojte me odmah osuđivati. Ali sami znate kako to ide. Čovek kad se zaljubi ponekad zapostavi prijatelje. Usred tolike euforije i sreće sa njim, i prevelike želje da nadoknadim izgubljeno vreme lutanja i traganja za srećom, zaboravila sam moje duše, ne znam kakvo bih im ime dala, kako bih ih mogla opisati... Njih tri, moje buce (i ako sve tri veoma dobro izgledaju), i ako kilometrima daleke, uvek su tu... Znale su kad plačem, znale su da samo pogledom otkriju šta me ubija... Znale su i taj famozni trenutni "lekić protiv tuge"... Ponekad mi se činilo da reči između nas četiri nisu potrebne... Znamo se deceniju i još koju godinu, i za svo to vreme nikad se nismo delile, nikad svađale... Hej, nismo mi savršena bića, vile i princeze iz bajki o Trnovoj ružici...Imamo mi mane, kao i svi drugi smrtnici... Ali baš pored njih naučila sam da volim ljude i sve njihove vrline, da prihvatam njihove mane, da ih volim baš takve kakve su...
...............................................
I tako, jednog jutra, koje sam vam već opisala u njegovom naručju, osetih setu...Nešto mi je nedostajalo... Nešto nije bilo kako treba i dolikuje... Primetio je i sam da sam tužna. Nije bio on u pitanju. Pored njega, sada imam sve...Sve ono što sam godinama želela. Prva sam, ma jedina sam u njegovom životu. Tu sam, naša ljubavna drama imaće srećan kraj, znam ja. Zna i on to. Al' dođu vam ti trenuci kad ste zaista najsrećniji na svetu, a opet vam nešto jako nedostaje. Nedostajale su mi one... Da ih zagrlim, da popijemo kafu, da okrenemo šolju, da oteramo sve crne zmije, i izgatamo sve vradžbine u šoljici kafe... Nedostajala mi je prostorija od prekoputa, Aerosmith i Milka 3u1 popijena sa njom... Nemojte me pogrešno shvatiti, nije on mene gušio,nije me čuvao sebično od svih drugih,mi smo srećni, i još uvek željni jedno drugog, jednostavno hoću da vidim moje drugarice. Shvatio je to... Evo dok on pakuje poslednje sitnice u auto, ja vam pišem...
Idemo kod njih...
Vodi me da ih zagrlim, da im kažem koliko ih volim... Brbljivu Plavušu, Blesavu Tarzanušu i Zaljubljivu Ciciku... Moje najmršavije buce koje su uvek na nekoj dijeti... Moje nesavršeno savršeno drugarice... Vodi me da ih pitam hoće li nam biti kume....Sve tri...ODJEDNOM...;)))
Dugo vam nisam pisala... Šta da vam kažem? Srećna sam, pa valjda sam mislila da se moja priča završila...Ili nije?
Ko će ga znati... Ne znam ni šta bih vam mogla pisati...Jutra u njegovom zagrljaju divno mirišu... Zora ima nekako drugačiju boju...A jutarnja kafa tako divan ukus... Nego mi raspoloženje kvari ovaj svinjski grip, i ta čuvena vaksina protiv...Hm... Razmišljam tako ja, šta je u stvari taj svinjski grip? Jedni pričaju "Jao od njega može da se umre, pa strašan...("Kakav lav, strašan lav..." Boga pitajte što sam vam sad napisala ovaj stih....) Drugi kažu "Ma ćuti dete, grip k'o grip...Malo bakinih čajeva od raznih trava i zdrav k'o dren..." Pa dobro baba, daj taj čaj deca umiru...Zatvorili škole...Hm... Eh, a nas Srba i onako za pola šake...Šta sve neće da se dogodi... Povrh svega, u mom gradu, voda ne valja, ne možeš ni ruke posle nužde kako treba da opereš...A kamoli da se okupaš...Pa ja ću taj svinjski grip itekako da navučem...Ako ga ne navučem, onda ću da se usmrdim, što i nije tako loše, jer mi onda ljudi neće prilaziti...Pa mi valjda neće ni preneti tu boleštinu, koju su inače nazvali po najproduktivnijoj domaćoj životinji...I kako sad ja da jedem dedino pečenje,(Koje je inače, najslađe na svetu) kad znam za taj glupi grip.... E sad, pored mog smrada i ukidanja prasetine iz mog jelovnika, što je isto bolno kao i ovo prvo, jedan moj prijatelj, inače poznat po velikoj ljubavi prema horor filmovima je došao do zaključka, posle gledanja filma "Petak 13. - sedmi mesec...." da će se smak sveta desiti 2012., kako inače svi proroci veliki srpski, proriču....E pa super.... Bar imam izbor kako da umrem....Al' pre toga ću se dobro najesti čvaraka i slanine...
Aj pa tako dragi moji blogeri...
Želim vam prijatno veče uz što manje prasetine i loših vesti....:)
Dragi moji blogeri i drage blogerke, ovaj tekst posvećujem vama... Najviše onim ljudima koje sam ovde upoznala, ljudima koji redovno čitaju moje tekstove, ljudima koji ih komentarišu i koji su svojim lepim željama i savetima učinili mnogo puta da se osetim bolje, onda kad sam tonula u samoću, u onaj stadijum kad mislite da je ceo svet protiv vas...
Ja vas ne znam,niti vi znate mene... Ne pijemo kafu svaki dan,i da prodjem sutra na ulici pored vas, neću znati ko ste...Ali ipak, ponekad mi se čini da me poznajete bolje od mojih najbližijih, da ste zašli u najtamnije i zabačenije hodnike moje duše... Bili ste tu da me ohrabrite kad sam izgubila ono najdraže... Bili ste tu kad sam bežala od svoje ljubavi, kad me je Srbija po ko zna koji put razočarala... Bili ste tu kad sam razbila jednu iluziju o ljubavi... I uvek ste imali pravi savet za mene... Još uvek Casper dugujem čokoladu,i još uvek čitam ukusne tekstove Domaćice... Sanjarenja me uvek bace na razmišljanje, a behappy me nasmeje... I svi drugi... Nepomenuti ovde... Svojim komentarom ulepšaju dan...
Sad, kada sam konačno ukrotila sve divlje konje, sve moje uzburkane misli ukotila u mirnu luku, od srca vam se zahvaljujem na svim rečima...Jer verovatno, bez njih,nijedan moj tekst ne bi imao smisao...
Ponovo sam pokleknula, ponovo ti nisam odolela... I evo me opet pred tvojim vratima, pokisla do gole kože... Stojiš i posmatraš me. Vidim ti pobedu u očima. Znao si da ću doći... Ponekad te toliko mrzim, jer me tako dobro poznaješ...
Znate onu zemlju gde brat mrzi brat, gde žena ubija muža, gde svi žele da komšiji crkne krava? Da, da baš ta zemlja... Neki je zovu Srbija, al meni je draže ime Džungla...
Dragi moji, i drage moje, zgrožena sam... Iskreno, nisam jedna od onih ljudi koji prate živote "popularnih" u ovoj zemlji. Pravo da vam kažem, baš me nešto briga šta je danas jela Ceca, i koga je pljuvala Karleuša. Uopšte me ne zanima na koga je Škorićka potezala pištolj, niti da li je Aca Lukas bio drogiran u emisiji. I čitam samo knjige velikih pisaca, nikakve moderne bljuvotine... Ali ipak jednog dana naletoh na najnovije izdanje knjige jednog našeg novinara, i onako iz dosade otvorih... O Bože, tek tad shvatih koliko ti ljudi misle da su moćni... I šta sve dozvoljavaju sebi, provereno iz nekog hira. Ima se može se... Umorna od tolikih bljuvotina upalih Tv, i prvo što sam ugledala na ekranu priča jedan ugledni, poznati, srpski kriminalac, koji molim vas, bez uvrede, nikada nije krao u svojoj zemlji... Ali molim vas, opet bez vređanja, on nije više kriminalac, on je UMETNIK!!!! Ni manje, ni više nego umetnik... O Bože... Znate, nemojte biti puni predrasuda, čovek voli da čita... Ni manje ni više nego Tolstoja, Fjorda i onog drugog Dostojevskog. Čovek je načitan, vidi se, priča o ženama, o nasilju... Veoma, veoma pametan lik... Nema šta, skidam kapu...
Sledeća scena, plavuša, silikoni u ustima od uva do uva, trudi se da bude što pametnija. Ah, nikad nije glumela sponzorušu. A to se još i glumi? Zanimljivo. A onda naravno, kako biste to mogli propustiti, političar priča o poštenju. Kraduckajte, to nije greh.... Al baš da kradete? To može, kad vas niko ne gleda... Eh, pa dragi i drage moje, nemojte tako... Čovek vas savetuje a vi se smejete. Ne budite kulturni... Napadajte, otimajte, ujedajte, ovo je džungla, sve vam je dozvoljeno... Pa čak i ako ubijete, pripisaće to vašem životinjskom nagonu...
Stojim u masi ljudi...Negde u blizini čujem plač i kukanje... Ljudi u crnom, "crna povrka vijuga..." Ni sama ne mogu da zaustavim suze... Sećanja naviru...
Bio je klinac kao i svi drugi... Voleo je provod, devojke, mrzeo školu...
Bio je budala... Mnogi ga nisu voleli, bilo je i onih koji jesu, ali znam da nije postojalo biće koje je bilo ravnodušno na njegovu pojavu... Kao i u svakom malom gradu, svi se poznaju. Bio je poznat kao neko ko ne voli pravila, ko ljubi pa ostavi, često grub i nasilan... Zazirala sam od takvih, ali bila sam klinka, blesava i luda, pomalo buntovna... Bio je prvi septembar, kad je seo u moju klupu. Mrzela sam ga... Zašto ja moram da sedim sa dečakom...? Vremenom postao je moj prijatelj, moj veliki brat, čak i ako je bio mlađi od mene... Kako me je samo branio od zaljubljenih klinaca koju su jednu sedmakinju naravno "smarali"... Sećam se prvog izlaska, prvog provoda... Bio je tu, znao je svaku tajnu. Sa upisom u srednju školu, putevi su nam se razišli... On je imao svoje muško društvo, i više ga nisu zanimale priče jedne tinejdžerke, a ja... Nisam više imala vremena za njegove priče o utakmicama, o Mančesetru i Juventusu... Ali kad god bi se sreli, upitao bi:
- Je li mala, jel te ko dirao? Bratu da kažeš...
Sećam se i prvih batina koje je dobio zbog mene. Sećam se kako je svoju švecu čuvao od zlih muških duša... A onda je nestao. Ni glasa ni traga... Sretnem njegovu švecu, pitam za njega i saznajem bolnu istinu. Odao se kriminalu, krije se po Beogradu... Znala sam da je voleo novac i luksuz, oduvek je to voleo... Želeo je skupa kola, zlatne satiće... Dobri roditelji su mu pružali sve, ali on je uvek želeo više... Zbog toga je i ležao u zatvoru... Mislio je, kao i svaki bludi klinac da je to kul... Da li je? A onda su počele krađe, svuda po Srbiji, kockanje... Postao je moćan u tom krugu ljudi.... Jednom ga sretoh... Seli smo da popijemo piće u ime starih, dobrih vremena. Više nije klinac. Moderna bradica, krupan i razvijen... Upitah ga zašto to radi, čemu sve to...? Samo se nasmejao i rekao onako... Posle par dana, čujem, pobegao u inostranstvo, uhvatila ga policija, pa morao da beži... Kažu, dobro mu ide... A ja znam, ne može miran...
Dan njegovog rođendana, šaljem mu poruku, sve najlepše želje, i naravno da bude dobar...Zbog švece... Čudno mi, nema odgovora. Ležim u krevetu, i menjam kanale, jedna poznata strana tv stanica emituje vanredne vesti. Njegova slika, policija i uništen auto... Zovem sve redom, niko ne zna. Strah me okrenuti njegove. Sati prolaze, niko ništa ne javlja. Zar on, moj brat, mog "bodigard"? Mora da je neka greška... Pa švecu sam mu ispratila na aerodrom da ode kod njega... Zovem je...Zvoni...Sa drugog kraja žice čula sam samo
- Dođi kod mene, mrtav je...
Koračam ulicama, sve pusto. Tek ponekad projuri lokalni frajer sa svojim novim autom iz kog se čuje glasna muzika...
- Krenuo u pljačku, uhvatili ga, pucali na njega... Bio udes...
Čula sam reči njegove majke... Svuda po stanu njegove slike... Gledam ih i ne verujem... Očekujem da će izaći iz sobe, nasmejati se mom bledom licu i reći...
- Il jesi, il nisi...Ko sme, sme, ko ne, nek ide u školu...
Gledam mu švecu, tek joj je četrnaesta... Liči na njega... Lice ispijeno od bola... Kune tu zemlju, sve redom, i obećava sebi... Onda se opet setim, kako je govorio da će joj Ceca pevati na svadbi...
Stojim nema pred njegovim grobom, posmatram datume... Umro je na svoj rođendan... Palim sveću, i po ko zna koji put se pitam: Brate jer moralo ovako?
Da, ukrala sam naslov... Još jedna srceparajuća balada koja me baca na razmišljanje... Pri samom završetku pesme, opet kliknem play... I ponovo u krug... Mučim svoju dušu, svoj um tražeći odgovore na neka davna pitanja.
Zašto ne mogu zavoleti nekog drugog? Zašto i ja ne mogu, kao druge da ljubim lažno i da se smeškam...? Zašto jedino ja patim ,sama, žudeći za tvojim očima...? Od kada te nisam videla? Čini mi se, da je večnost prošla... Još uvek patim za onim letom, kad si me lagao, govorio da sam jedina, i da je ona nebitna... Šta sam to dobila od tebe? Jedno bedno i neiskreno izvini... Jedno izvini te ne može promeniti, ni mene, ni tebe... Ja ne umem, ja ne znam da budem druga. Ne umem da se šunjam noću i ljubim krišom... Ja hoću, ja želim da znam da i sutra ćeš biti tu. Ja ne umem da delim u ljubavi... Ne želim više lažna obećanja, i nakon ne ispunjenja samo Izvini... Šta ja imam od izvinjenja...? Nemam ni tebe, ni tvoje dodire... Jedna reč mi ne može doneti apsolutnu sreću. Ne mogu više da ti praštam. Ne mogu više da verujem u bajke. Hoću da znam da si tu, da mogu da spustim glavu na tvoja ramena i tiho plačem. Hoću da znam da kada te sretnem da mogu da te poljubim pred svima, a ne da ti uputim tajni pogled, i jedno sitno ćao... Ne želim više laži... Takva sam oduvek bila. Takvu me ti znaš... Voleo si moje poštenje, moju golu istinu. Ne želim i ne umem da krijem. I prestani da mi se izvinjavaš, jer ja u to više ne umem da verujem. Ili dođi i ostani, ili idi i ne dolazi više... Ne želim senku, koja se tek ponekad pojavi, i nestane sa prvim praskozorjem... Ne želim da volim siluete u noći... Za to nisam rođena. Ne želim da joj kradem sreću, za koju je se godinama borila. Ti nisi čovek, ti si laž... Ukradena iz njenih jutra i donešena u moje noći... Ima li svrhe? Ima li svrhe čekati nekog za koga znaš da neće doći? Nikada...
Nemoj mi govoriti da me voliš, tvoje reči ne vrede... Posle svega, kako da ti verujem? Posle svega, kako da te volim?
I got chills they're multiplying
And I'm losing control
Cause the power you're supplying
It's Electrifying!
You better shape up cause I need a man
And my heart is set on you
You better shape up, you better understand
To my heart I must be true
You're the one that I want(You are the one I want) ho ho ho honey
You're the one that I want(You are the one I want) ho ho ho honey
You're the one that I want(You are the one I want) ho ho ho honey
The one that I need oh yes indeed
If you're filled with affection
You're too shy to convey
Meditate in my direction
Feel your way
I better shape up, cause you need a man (I need a man)
Who can keep me satisfied
I better shape up, if I'm gonna prove (you better prove)
That my faith is justified
Are you sure? Yes I'm sure down deep inside
You're the one that I want (You are the one I want)ho ho ho honey
You're the one that I want(You are the one I want) ho ho ho honey
You're the one that I want(You are the one I want) ho ho ho honey
The one that I need oh yes indeed
You're the one that I want(You are the one I want) ho ho ho honey
You're the one that I want(You are the one I want) ho ho ho honey
You're the one that I want(You are the one I want) ho ho ho honey
The one that I need oh yes indeed
You're the one that I want(You are the one I want) ho ho ho honey
You're the one that I want(You are the one I want) ho ho ho honey
You're the one that I want(You are the one I want) ho ho ho honey
The one that I need oh yes indeed
You're the one that I want(You are the one I want) ho ho ho honey
You're the one that I want(You are the one I want) ho ho ho honey
You're the one that I want(You are the one I want) ho ho ho honey
The one that I need oh yes indeed
Za mnoge previše realna,opet za neke druge često daleko na oblacima, ponekad neshvatljiva, za sebe sasvim obična i prosečna, uspešna(par pravih prijatelja u ovom trulom svetu ludosti) i...
I to je to...