Jedno izvini ne menja ljude...
Da, ukrala sam naslov... Još jedna srceparajuća balada koja me baca na razmišljanje... Pri samom završetku pesme, opet kliknem play... I ponovo u krug... Mučim svoju dušu, svoj um tražeći odgovore na neka davna pitanja.
Zašto ne mogu zavoleti nekog drugog? Zašto i ja ne mogu, kao druge da ljubim lažno i da se smeškam...? Zašto jedino ja patim ,sama, žudeći za tvojim očima...? Od kada te nisam videla? Čini mi se, da je večnost prošla... Još uvek patim za onim letom, kad si me lagao, govorio da sam jedina, i da je ona nebitna... Šta sam to dobila od tebe? Jedno bedno i neiskreno izvini... Jedno izvini te ne može promeniti, ni mene, ni tebe... Ja ne umem, ja ne znam da budem druga. Ne umem da se šunjam noću i ljubim krišom... Ja hoću, ja želim da znam da i sutra ćeš biti tu. Ja ne umem da delim u ljubavi... Ne želim više lažna obećanja, i nakon ne ispunjenja samo Izvini... Šta ja imam od izvinjenja...? Nemam ni tebe, ni tvoje dodire... Jedna reč mi ne može doneti apsolutnu sreću. Ne mogu više da ti praštam. Ne mogu više da verujem u bajke. Hoću da znam da si tu, da mogu da spustim glavu na tvoja ramena i tiho plačem. Hoću da znam da kada te sretnem da mogu da te poljubim pred svima, a ne da ti uputim tajni pogled, i jedno sitno ćao... Ne želim više laži... Takva sam oduvek bila. Takvu me ti znaš... Voleo si moje poštenje, moju golu istinu. Ne želim i ne umem da krijem. I prestani da mi se izvinjavaš, jer ja u to više ne umem da verujem. Ili dođi i ostani, ili idi i ne dolazi više... Ne želim senku, koja se tek ponekad pojavi, i nestane sa prvim praskozorjem... Ne želim da volim siluete u noći... Za to nisam rođena. Ne želim da joj kradem sreću, za koju je se godinama borila. Ti nisi čovek, ti si laž... Ukradena iz njenih jutra i donešena u moje noći... Ima li svrhe? Ima li svrhe čekati nekog za koga znaš da neće doći? Nikada...
Nemoj mi govoriti da me voliš, tvoje reči ne vrede... Posle svega, kako da ti verujem? Posle svega, kako da te volim?